Потресно: Врањанка због немаштине сина поклонила најбољој другарици!

Самохрана мајка Бисерка, којој је муж недавно преминуо, муком натерана, решила је да тек рођено дете подари својој најбољој пријатељици с посла Оливери Милошевић и њеном супругу Новици.

Република Српска 15.05.2013 | 18:20
Потресно: Врањанка због немаштине сина поклонила најбољој другарици!
Самохрана мајка Бисерка, којој је муж недавно преминуо, муком натерана, решила је да тек рођено дете подари својој најбољој пријатељици с посла Оливери Милошевић и њеном супругу Новици.Ђорђе има пет месеци. Његов блажени осмејак разгали свако срце које уђе у дом Милошевића у Големом Селу код Врања. Пре свега, његових родитеља, Новице (47) и Оливере (34). Он је њихова највећа срећа у данашњим немилосрдним животним околностима, у сталној борби са немаштином. Иако наоко скроман, њихов живот има материјала за добар роман. Дом Милошевића крије причу о томе како је самохрана Бисерка, муком натерана, решила да тек рођено дете подари својој најбољој пријатељици са посла Оливери. Оливера започиње потресну причу о томе како је мали Ђорђе ушао у њихов живот. "Моја пријатељица Бисерка живи у планинском селу Секирју, десетак километара од нас, високо испод планине Облик. Супруг Раде јој је умро 30. августа од карцинома плућа у 43. години, а она је остала самохрана са ћерком Стефаном (11) и сином Немањом (8). Пре Радетове смрти остала је у другом стању и на свет донела дечака, 7. децембра, прошле године. Услове за чување бебе није имала, али живот и наше испреплетене судбине одредиле су да то дете, Ђорђе, буде наш син, наша радост и срећа, почетак једног новог кућног васкрсења", каже Оливера кроз сузе које навиру. Новица и Оливера живе у Големом Селу поред главног пута, имају скромну, али лепо сређену кућицу, башту, имање и шуму. Обоје раде у погону конфекције Јумко у селу. Новица је радник на портирници, а Оливера у погону. Плате су нередовне, касне, али не жале се. Сваки посао је добродошао. Рад у погону одавно је зближио Оливеру и Бисерку. Проводиле су заједно слободно време на послу. Знале су једна о другој све, дружиле се кад је било могућности и по завршетку посла. "Поштовала сам је, јер сам знала за њене муке, посебно када је прошлог јуна сазнала да њен Раде има тешку, неизлечиву болест. Радила је у погону, а после посла у планини, на имању, заједно са супругом. Подизала је децу у вечној борби да дође до кришке хлеба. Са друге стране Новица и ја нисмо имали деце. Та ми је мука сваки дан мамила сузе и уздахе, са Бисерком сам их делила", каже Оливера. А онда је Бисеркин супруг умро. Несрећна жена била је у седмом месецу трудноће. Стомак јој се није много примећивао, а и радила је све да га сакрије. Крила се од радозналих очију, плашила се сеоских патријархалних правила, није знала како ће људи реаговати на њену трудноћу. Коме да каже да ће ускоро родити, када мужа више нема, а она сама... "Није се јављала лекару, пустила је да све иде својим током, па шта буде. Није смела да се повери ником, па ни мени. Радиле смо заједно, колико пута би јој пало тешко, али никад нисам посумњала да је трудна. Мало се променила, али сам мислила да је то од тешког живота и бриге за децу коју мора да одгаја", прича Оливера. Тог 7. децембра Бисерка је дошла на посао на време, као и увек. Никад није каснила и радила је све до последњег дана трудноће. Иако од планинске куће до сеоског пута пешачи око 40 минута, а онда путује аутобусом до фабрике. Пожалила се колегиници да јој није добро, да је боли стомак, али ни речи није рекла о трудноћи. "Често је одлазила до тоалета. Тек око један сат у подне пожалила се да јој је много тешко и замолила да питамо шефа да је одведем код мене кући да прилегне и да ако затреба позовемо Хитну помоћ из Врања. Била је бледа, видело се да има болове и шеф нас је пустио. Моја кућа је близу фабрике и брзо смо стигле. Била је уплашена. Врпољила се, а онда рекла да мора у WЦ", сећа се Оливера. Оданде је затражила шећер и воду да јој Оливера донесе. Брижна пријатељица одмах је то и урадила, а онда предосећајући да се нешто лоше дешава, улетела унутра да види шта је са Бисерком. "Имала сам шта да видим. Само што се нисам онесвестила. Руке су јој биле крваве до лаката, нисам знала да ли њој треба шећер и вода или мени. Нисам имала искуства са порођајима, па сам је, док је седела исцрпљена на WЦ шољи, питала: "Шта, ти, је побогу жено?". "Готово је, породила сам се", једва је прошапутала. "А, дете?", просто је излетео крик из мене. Некако се подигла, извадила га из шоље и ставила на под. Заплакало је. Сама му је пресекла пупчану врпцу. Брзо сам дете увила и звала патронажну сестру из Здравствене амбуланте у Власу, Јаворку Љубић. Она је из мог села и добре смо пријатељице. Одмах је дошла, пошто сам објаснила о чему се ради. Хвала Јаворци, средила је дете, посебно пупчану врпцу и одмах је назвала хитну помоћ у Врању. Све се то одвијало око два сата по подне. До Врања има 25 километра, али су из Хитне брзо дошли и превезли Бисерку и дете на гинеколошко одељење", прича Оливера. На Бисеркино питање "Шта ћу сад, црна ја?", Оливера је предосећала одговор. Осећала је у дубини срца да су јој суђенице одредиле да дете буде код ње. Почела је да је тресе нека грозница надолазеће среће и узбуђења. Осећала је да ће их Бог благословити малим, здравим дечачићем... Бисерка је три дана боравила у врањској болници, Оливера је била поред ње. Имала је две могућности, да се одрекне детета или да га удоми код своје најбоље пријатељице. Оливера ју је питала, а онда је Бисерка заплакала од среће што ће дете имати дом и пажњу. Загрлиле су се две пријатељице, две мајке малог дечачића, који данас с поносом носи име Ђорђе. И Новица је био пресрећан. "Кућу нам је огрејало сунце и драги Бог нам је отворио врата и прозоре до небеса", не кријући радост каже Новица.      

Коментари / 0

Оставите коментар