Њена животна прича неће вас оставити равнодушним

Животна прича Сабире Хашимовић, не оставља никога равнодушним и показује да, без обзира што све животне околности раде против вас, борбом, неодустајањем и непристајањем на живот без отпора, можете се издићи изнад сопствене судбине и успјети упркос свему. Рођена и живјела у вишечланој ромској породици, данас је ова храбра 45-годишња жена предсједница Удружења жена Ромкиња у Бијељини и ради у програмском сектору  Удружења грађана “Отахарин”.

Република Српска 04.02.2020 | 13:07

Сабира Хашимовић је одрасла са братом, оцем и маћехом, мајка јој је настрадала када је имала пет година. Каже да јој је отац, за то вријеме био човјек напредних схватања, па се побунио када је пожељела да се са 15 година уда, сматрајући да је премлада. Али, велика љубав је побиједила и Сабира се одлучује на овај корак гдје су је чекале промјене, неимаштина и околности које није очекивала.

“После 2 године брака, пожељела сам да имам дијете. Нажалост није лако ишло, била сам болесна и муж и ја смо се борили 15 година за потомство. Када сам 2004. оперисана у Берлину, након тога сам остала у другом стању, добила сина, и била сам пресрећна. Муж и ја смо жељели неки другачији живот, борили смо се за то и били на добром путу...”, прича Сабира.

Таман када јој се остварила највећа жеља, њено тешко свијено гнијездо се руши и слиједи нови ударац од кога се ни до данас није опоравила. Када је син имао свега четири мјесеца, изгубила је мужа и остала сама у далекој Шведској.

“Остала сам сама са сином Ервином. Нисам била добро, имала сам два слома живаца, хтјели су да ме смјесте у болницу. Имала сам ја помоћ и браће, али након годину дана нисам тамо више могла издржати и пожељела сам да се вратим. Сматрала сам да су сада моја породица сада мужевљеви родитељи и да је сину и мени мјесто уз њих, вјеровала сам да ће све бити у реду”, сјећа се предсједница Удружења жена Ромкиња из Бијељине.

Али није било...напротив.

“Мој син је имао годину дана када сам се вратила, родитељи покојног мужа нису хтјели да нас прихвате и тад је почео пакао, још гори од оног који сам преживјела...спавала сам на улици, на мужевом гробу, и тако сам преживљавала годину дана по напуштеним кућама и објектима” са сјетом у гласу препричава период којег се нерадо сјећа.

Живјела је од дневнице, чистила куће, уносила дрва...а један тренутак из овог периода живота памти као напотреснији.

“Десило се једне прилике да ни тога није било, нико ме није звао, нисам имала дневнице седам дана и седам дана сам гладовала...без хљеба, без ичега, чак ни дјетету нисам имала шта дати да једе. Након седам дана више нисам могла гледати дијете да ми тражи да једе, дијете које сам чекала 15 година, а сад нема шта да му дам да једе...То ми је најтежи тренутак...Обратила сам онда једној комшиници која се бави пољопривредом, да јој урадим нешто. Рекла сам да ми паре не требају, да ми да само килограм кромпира.

И тако сам радила, можете замислити сада, на 40 степени читав дан на њиви, вадила кромпир са дјететом на леђима, а у глави имате да ћете за то добити само килограм кромпира. Зато шта је то, то је пет, шест кромпира, шта ћу после..Али, није ми та жена дала само килограм кромпира, дала ми је и дневницу и још много производа које је имала”.

Невоља никада не долази сама, па јој се тако због лоших услова живота и син разболио. Препорука љекара била је да се лијечи у Бањалуци, али Сабира није имала новца за то. Тада се, по приједлогу познанице, обраћа за помоћ Драгану Јоковићу, предсједнику Удружења грађана “Отахарин”, особи која јој промијенила и читав даљи животни пут.

“Тај тренутак сам схватила да не могу сама живјети, да морам ићи даље. Да није живот једне Ромкиње у кући, да морам остваривати контакте са другим људима. Отишла сам са сином у Бањалуку и завршили смо све што је требало, а након тога почели су да ме зову да долазим у “Отахарин”. Ја сам то на почетку одбијала. Мислила сам, шта ћу ја тамо, шта ја тамо да радим, да сједним са мушкарцима, није ми ту мјесто”.

Дуго јој је требало да се одупре традиционалним начелима које је имала дубоко усађена у себи, али временом је успјела. Мало по мало, од хигијеничарке у “Отахарину” постала је програмска радница.

“Тада сам ја схватила да могу помоћи женама у својој заједници, да се и оне промијене као што сам ја промијенила. Убрзо после тога, Драган је препознао у мени снагу да могу да будем предсједница Удружења жена Ромкиња. И тада сам одлучила да ћу се женама Ромкињама и посветити, живим с њима у заједници и знам све њихове проблеме, знам по себи, и знам да није било неких људи и ја бих данас дан можда живјела животом који је живјела моја прабака”, каже Сабира.

Данас ова насмијана и ведра жена истиче да је посебно поносан на пројекат који је успјела остварити, те освијетлити три улице у својој околини, што ће каже остати и после ње. А највише је поносна на свог сина, који је сада ученик 9. разреда, а ускоро га очекује и средња школа.

БН ТВ