Срби у Мађарској дочекали српску Нову годину

Као спортски новинар који прати ватерполисте, временом сам научио да се у главном граду Мађарске слави. Одавде су нам наши репрезентативци донели безброј радости, па је славље постало нека врста синонима за Будимпешту.

Вијести 14.01.2020 | 11:06

Када сам уз велику помоћ Зорана Игмандија, овдашњег Србина, који је домаћин нашем ватерполо тиму, сазнао да ћу бити део прославе Нове године, оне наше - праве ако питате људе с којима поделих специјално и незаборавно вече, имао сам идеју како би то требало да то изгледа и шта ме очекује.

И, наравно, све је изгледало потпуно другачије. Неочекивано, али феноменално. Први утисак по стизању у Помаз, место поред Сент Андрее, у ком се традиционално окупљају Срби из Мађарске за дочек, били су осмеси. Где год се окренеш, осмеси. Чисти и искрени.

За те људе сам потпуни странац, али сама чињеница да сам неко ко је дошао из „Матице“, из вољене им Србије била је довољна да ме, што се каже, прихвате као „род рођени“.

На бини бенд Зора који свира нашу музику, а који осим вође и певача Крунослава чине Мађари, диже атмосферу са сваком одсвираном нумером. Ређају се кола, чувене наше песме, а онда запажам да сви до једног фантастично играју.

Коментаришем, и ја уз осмех којим су ме „заразили“ домаћини, да све изгледа као на свадби, а Диана Ђурић, једна од оних које сам познавао и пре претходне вечери, добацује: - Јесте, само без младе и младожење.

Систем прославе је заправо такав да свако донесе своју храну, обавезно је у пакету и шампањац (алкохолни или безалкохолни за децу и возаче), а на трпези су разноразне домаће ђаконије – питице, кифлице, колачићи... Укус, очекивано, фантастичан.

Како се ближи поноћ, тако је и подијум за игру све попуњенији. Игра и старо и мало, ноге без грешке прате ритам. А онда све затихне. На бину излазе свештена лица и интерпретирају химну Србије! Некако се човек најежи од тог призора.

Онда се отварају шампањци и то је једино „пуцање“ које ће се чути током вечери. Нема петарди, нема ватромета, али је атмсофера и поред тога врхунска и спектакуларна. Сви се љубе по три пута, по српски како кажу, а онда потпуна лудница. Однекуд се појављују трубачи и све почиње да се тресе. Више никог нема за столовима, сви су на подијуму, уз скакање, цику и вриску. И, наравно, осмехе.

Права реч за описати како је све изгледало дефинтивно не постоји. Знам само да оволико позитивне енергије на једном месту нисам подуго видео, и да ми је изгледа била и те како потребна.

А од свих Срба из Мађарске, уз домаћу ракију Срећка Ђорђевића, само једна поруку за све у Србији: СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!

(Курир)