Финале Купа: Офанзива Партизана...

Црно-бели стартери у финалу купа (19 часова), у навалном делу тима, дали 17 голова откако је Саво Милошевић сео на клупу црно-белих.

Фудбал 23.05.2019 | 12:12 Некад је гол био Партизанова опсесија на стадиону „Рајко Митић“, данас је потреба и реалност.

Црно-бели су доста пропатили током сезоне, изгубили поверење навијача и јавности, пали чак на треће место суперлигашке табеле, мучили се у реализацији, међутим, доста тога би могли да пониште само једном утакмицом и евентуалним пехаром у финалу Купа Србије изваде флеке настале недостојном борбом за тутулу, раном елиминацијом из Европе и посртањем у првенству.

За то ће им бити потребна макар једна лопта у мрежи Милана Борјана, а судећи према дешавањима из блиске прошлости на том плану не би смели да оману. На последњих осам гостовања у комшилику, Парни ваљак је био прецизан девет пута и ако буде пратио тај тренд, требало би сам себи да повећа шансе за одбрану пехара. Посебно ако се има у виду да је у завршници такмичарске године ефикасан и да су сви офанзивци – креативни везисти и нападач – пројектовани да стартују вечерас давали и(ли) намештали голове откако је на клупу сео Саво Милошевић. Конкретно, за месец и по дана шефовања некадашњег репрезентативца само на премијери у Крушевцу се Рикардо Гомеш, Зоран Тошић, Данило Пантић и(ли) Ђорђе Ивановић нису уписали у листу стрелаца, да би на сваком следећем мечу било погађали циљ, било спајали за голом саиграче, што Гробарима даје за право да ће прорадити и у последњој утакмици сезоне.

Најефикаснији у том периоду је Рикардо са седам погодака и две асистенције, прати га Бамби са пет голова и једним тачним проигравањем, размахнуо се и Ђорђе Ивановић (3/1), а користан је и Данило Пантић (2/1), па баш на том плану офанзиве у Хумској 1 верују да могу да полете до одбране пехара.

Какав би то подвиг био? Незапамћен у новијој ери фудбала на нашим просторима. Партизан је власник три узастопна трофеја Купа Србије (2016, 2017, 2018), а уколико слави још једном помериће границе и постати први српски тим који је четири пута везано славио у масвонијем такмичењу. Рекорд је у власништву сплитског Хајдука који је, за време бивше државе, пет пута дизао пехар Маршала Тита (1972-1977), па би наредне сезоне црно-бели евентуално напали и то остварење. Ово им је пето везано финале, а интересантно је да их је у првом зауставио човек који ће и вечерас бити преко пута. Владан Милојевић са Чукаричким, који је – интересантно – тад у тиму имао Бојана Остојића (0:1). После тога Партизан је славио у Горњем Милановцу против Јавора (2:0), на свом стадиону против Црвене звезде (1:0) и лане у Сурдулици против лучанске Младости (2:1).

Додатни мотив црно-белима даје сазнање да би одбраном купа стекли две седмице више одмора у летњем периоду и касније почели квалификације за Лигу Европе, да могу да улепшају званични опроштај од активног фудбала Саши Илићу, као и потреба да докажу како су спремни да цело такмичење изнесу у гостима, јер су изуузев првог полуфиналног меча са Радничким све остале мечеве играли ван свог стадиона.

Оно што их, чини се, једнако инспирише, јесте могућност да вечитом ривалу покваре идеју о прослави дупле круне. Уосталом, има ли шта лепше за било ког спортисту од тријумфа на терену највећег ривала, па још у утакмици која доноси трофеј? Поготово што после ње следи одмор, одлази се на распуст, а не каже се случајно да је набољи онај утисак који остаје на крају. И баш зато, што нема шта да се чека, нема ништа после ове утакмице, ваља очекивати офанзиву Партизана кад му већ добро иде...

Извор: моззартспорт

ФОТО: МН Пресс