Интервју - Миличић: Глумио сам због Пековића и јурио Хауарда!

Други "пик" са НБА драфта 2003. у интервјуу за ТВ Хаппy открио многе занимљиве детаље из свог живота. Како је из провода долазио на тренинге Лерија Брауна, како се "склонио" Николи Пековићу. . .

Кошарка 25.03.2019 | 22:45 Дарко Миличић, један од највећих талената у историји српске кошарке, остаће нажалост упамћен у кошарци као један од најнеуспешнијих високих "пикова" на НБА драфту.

И то на једном од најуспешнијих, 2003. године, када је био други избор у класи Леброна Џејмса (једини одабран испред њега), Кармела Ентонија, Двејна Вејда и Криса Боша, играча који су оставили дубок траг у најјачој лиги на свету.

Када се са временске дистанце од скоро седам година осврне ка својој каријери, Миличић (33) признаје да је направио низ грешака, да није успевао да обузда темперамент и бес у себи, настао због чињенице да првих година није добио шансу у Детроиту.

"Одувек сам сањао о српском сну, нисам се оптерећивао америчким сном... Једино ми је криво што сам једноставно имао велики благослов од Бога и требало је да са тим благословом и талентом будем један од најбољих европских играча, али се неке ствари нису поклопиле. Можемо увек наћи неку врсту изговора, да сам био клинац, млад, али то није изговор. Отишао сам тамо, а то што нисам био психички спреман за тај подухват је нешто друго", изјавио је он у интервјуу у емисији "Голи живот" на ТВ Хаппy.

Са Пистонсима је освојио и титулу, 2004. године, а прстен и шампионски појас продао је у хуманитарне сврхе.

"Рашид Валас је обећао да ће свако добити по један шампионски појас, боксерски, од злата, то сам добио као и дијамантски шампионски прстен. То сам продао и донирао дечици оболелој од Батенове болести. И једно и друго је отишло заједно, у пакету. Мислим да је купио неки човек из Калифорније".

Када се осврне на своју НБА каријеру, Миличић одлазак у САД види и данас као велику сатисфакцију, остварење амбиције, али као пропуштену прилику.

"Одлазећи у Детроит нисам знао шта ме чека, да је то тим који хвата задњи воз за освајање титуле, ветеранска екипа, у којој млади играч нема простор за игру, без обзира на то који 'пик' био. Отишао сам, схватио да неће бити простора да игра, а на све то сам додао многе своје глупости. Требало је да слушам, радим и да се бавим самим собом, а ја сам у лудилу исправљао криве Дрине, наметао сам се свима на негативан начин, а они су сви то са чудом гледали. Тотално погрешан приступ и са тим приступом сам наставио даље".

Суочен са тешком ситуацијом, често је демолирао сопствену кућу.

"Било је ту свакаквих глупости, у том хиру, лудилу мозга човек као млад прави грешке. Скакао сам на тренере... Нисам пребио тренере, нису ми дали. Дочекан сам на нож и то није спорно, али нема оправдања за оно што сам радио. Оправдање нису ни године, ни ништа. Од старта сам видео да сам дошао да радим са тренерима који ме не желе као део екипе. А, ја сам само доливао ватру на уље. Скакао сам, хтео да их подавим све. Дођеш кући, а то су оне америчке куће од шпер плоче, па изнабадаш зидове. Те зидове није лако пробити. Затворим се, изнабадам их и испразним се. Имао сам мајстора који је већ био на стенд бају и само ме пита 'колико има посла?".

Није му било страно и да дође право из провода на тренинг.

"Никад се нисам дрогирао, сачувај Боже, а знао сам да попијем. Осетиш мало, уђеш у паре, одеш на други континент, популаран си, други те знају. Нисам играо, па сам био испуњен у том смислу. Нисам имао тај притисак и оптерећење. Долазио сам и директно из града на тренинге. Игор Кокошков, је био тад у стручном штабу, рекао ми једног јутра 'немој само прилазити Лерију Брауну, осетиш се до километар'".

"Он је пре тога био у Клиперсима, али се наслушао од мене свега и свачега. Њему сам се исповедао, једини Србин са којим сам могао да седнем. Он је оставо невероватан утисак на мене, сталожен, дисциплинован, то се и показало и резултат је дошао. Хватао се за галву редовно. Кад уђем код њега пре тренинга, он се хвати за главу и пита шта се десило - туча, шта већ... Прошао је свашта са мном за те две и по године".

Миличићу је сметао начин живота и опхођења саиграча. Све то било му је веома страно.

"Сва прича се свела на то ко је преко кога закуцао, дао више кошева. Сва се прича сводила на кошарку. Мени је то било страно, зато се нисам ни дружио с њима. За ручком сви гледају у свој телефон, људи који зарађују по 10-15 милиона плаћају рачун тако што делимо по 10-15 долара. Кажем им 'Дајте, људи, платићу ја, срамота да нас овде гледају људи како узимате пара Боже сачувај, а овде делите рачуне'. Ја сам дошао из Хемофарма, где је тих година била лепа, братска атмосфера, а онда одеш тамо где свако гледа своју политику".

Епизоду у Детроиту памти и по лому руке у последњој утакмици сезоне - када је освојена титула против Лејкерса.

"Играмо са Лејкерсима, добијамо 20 разлике, ја добијам ударац, ломе ми руку на пет места, долазим до тренера да му покажем како ми је рука натекла, а он ми каже 'немој да се фолираш, треба да ти буде част да завршиш утакмицу'. А, мени се рука тресе. Због тога сам пропустио цело лето, нисам играо ни за репрезентацију".

Потом је прешао у Орландо, где је пролазио кроз сличне проблеме и на крају отишао у Мемфис, суочен са чињеницом да га тренер Стен Ван Ганди није хтео у екипи.

На тренингу Меџика је умало започео тучу против тадашње звезде лиге, центра Двајта Хауарда.

"Јурио сам Хаурада по паркету. Био је најкрупнији, најснажнији, али имао је прљавих трикова, лакат у врат и слично. Али, он је предобар дечко, у вери је, не псује, пример је спортисте. Мислио сам да стварно хоће кавгу, било је ту мало јурњаве с њим, али то се догодило на тренингу...".

После кратке епизоде у Мемфису и Њујорку, стигао је у Минесоту и донекле "опоравио" каријеру.

"Знао сам после Њујорка (2010) да могу да играм, могу и сад да хоћу. Хтео сам да одем из Њујорка у Евролигу, међутим долазе људи из Минесоте и уверавају ме да дођем код њих. Ја им кажем 'Немојте ме узимати под разно, урушићу вам атмосферу, памтићете ме само по лошем. Међутим, дефинитивно су одлучили да ме узму. Нуде ми две недеље, да одиграм шест-седам утакмица. Ја дођем, они ме питају да ли сам спреман, ја им кажем 'Где сам спреман, нисам играо две године?'. али ми кажу 'Почињеш вечерас'. И стварно, почео сам да играм, тако сам тамо остао две године".

У међувремену, саиграч му је постао Црногорац Никола Пековић, након што је у Европи оставио дубок траг у Партизану и Панатинаикосу.

"Прве године сам био без њега, одиграо сам ту целу годину, и онда је дошао он као најбољи центар Европе. Њему у самом старту није ишло како је планирао. А, ја сам имао кризе из мог ранијег односа према кошарци. Што се каже, Бог награди, а Бог и узме када ниси тај. Имао сам те кризе, нису ми се играле утакмице против катастрофа тимова. Па, помишљам како ћу кући. У једном тренутку дође Никола и каже 'Тражио сам трејд, јер не играм'. Рекао сам му 'Немој ми отићи и ти, шта ћу овде са лудацима? Измислићу неку повреду, ако неко заслужује да игра онда заслужујеш ти својим квалитетима'. Имао сам неку повредицу, могао сам да играм, али сам му рекао да улети и да заслужи прилику. Када је добио шансу, он је њих покидао. Мојим повратком из повреде више уопште нисам био у ротацији. Претпостављао сам да ће Никола да уђе у прву петорку, али не да нећу више играти. То је било то. После сам отишао у Бостон само због менаџера".

Да се извиним Кевину Лаву?!

"Говорили су ми у Минесоти да се извиним екипи. Коме да се извиним? Кевину Лаву? Много је више постигао него ја и немам ту шта да причам о њему, али и кад екипа победи он само сузу не пусти ако не постигне 20 поена и 10 скокова. То ти је играч? То да чини шампионски тим? Њима да се извињавам? Њему? Не. Ја сам навикао на тимске вредности, тимски рад..."

Занимљив је и начин како је напустио Селтиксе - изненада и на дан утакмице.

"У том моменту Бостон ми није био изазов. Они су хтели да ми дају шансу, а ја сам им рекао да то нисам ја, већ нешто супротно. У младим категоријама сам хтео да имам лопту, да будем главни, а они су стекли мишљење о мени, оправдано, да би требало да будем трећи, четврти центар. Очекивано, тако је било. После двадесетак утакмица скупио сам кофере, пружио руке Гарнету и свима пожелео свако добро. Неки су схватили озбиљно, неки су мислили да измишљам лудило. Риверс ми је рекао да би требало вечерас да играм. Ја сам рекао да је доста моје муке, да нема места више за херојске говоре, то код мене не пали, да сам прошао, видео, нисам успео и идемо даље, живот пише нове приче".

Тајрон Лу, тада Риверсов помоћник а касније тренер шампионског Кливленда, био је пред Миличићевим домом на растанку.

"Лу је стајао пред мојом кућом и гледао ме у неверици. Причали смо пет минута. Питао ме 'А, паре?'. Рекао сам му 'Ма, какве паре...' и отишао".

Сада, кад је старији и трезвенији, Миличић је захвалан Богу на другој прилици - да се бави пољопривредом.

"Божја воља је била таква да будем ту где сам, хвала Богу на прилици да будем у НБА лиги, сад имам породицу, жену, дечицу, бавим се пољопривредом и другу шансу користим".

Извор: мондо.рс