Дукић: Власт је изгубила компас!

У име Компаније „Боксит“ и запослених у Компанији, као значајног пореског обвезника, предсједник те компаније мр Рајко Дукић обратио се надлежним с приједлогом да раскину Уговор о додјели концесије, за изградњу ауто-пута Бања Лука – Приједор, који је потписан 13. 12. 2018. године, са Кинеском компанијом „Цхина Схандонг Интернатионал Ецономиц и Тецхницал Цооператион Гроуп“.  

Република Српска 11.01.2019 | 19:35 Постоје најмање два оправдана разлога за раскид уговора а то су :

1. Процедуралне природе,
Приликом закључења уговора није испоштована процедура која је прописана Уставом Републике Српске и Законом о Влади Републике Српске, Законом о правобранилаштву и Законом о концесијама.

- Према Уставу Републике Српске, чланом 70., је предвиђено да Народна Скупштина Републике Српске, одлучује о задужењу Републике, што у наведеном случају није урађено. Формално правно гледано, кад су у питању концесије, Влада је надлежна и није неопходна одлука Народне скупштине. Како овдје није у питању класична концесија, када концесионар плаћа концесиону накнаду за кориштење природног добра, већ обавеза, односно дуг или задужење, у питању су огромна средства 686.250.000 евра, на 30 година, неопходно је било да се о том аранжману, односно задужењу, изјасни и Народна скупштина.

- Законом о Влади Републике Српске, члан 3. прописује, да Влада заступа Републику Српску, стара се о заштити јавног интереса, користи имовину Републике Српске, њоме управља и располаже, а чланом 4., истог Закона је прописано, да Влада врши надзор над радом републичких органа управе, обуставља од извршења, укида или поништава њихове појединачне акте, који су у супротности са Законом или прописом Владе, што је очигледно да у овом случају није заштићен државни интерес, односно интерес Републике Српске и њених грађана. Питање је да ли је Влада у техничком мандату могла, односно требала, неколико дана прије примопредаје дужности, да потписује међудржавни уговор по коме преузима обавезу да, дугорочно, страном концесионару, плаћа велику надокнаду.

- Законом о правобранилаштву Републике Српске, члан 1., прописује, да Правобранилаштво Републике Српске, предузима сва правна средства ради заштите имовинских права и интереса Републике Српске, чланом 22. је прописано да су приликом закључења уговора којима се регулишу имовинско-правна питања, лице које заступа Правобранилаштво, обавезно затражити мишљење Правобранилаштва, а чланом 24. Закона је регулисано, да се уговори са елементом иностраности, које закључује Република Српска и друга правна лица, достављају Правобранилаштву, ради давања мишљења. Давање, накнадне сагласности од стране Правобранилаштва Републике Српске, на овакав Уговор о концесији је незаконито и недозвољено, па из тог разлога и тражимо да се овај уговор поништи.

- Законом о концесији, чланом 12. се прописује, да Влада као концендент у складу са Документом о политици и другим стратешким и развојним документима, предлаже доношење одлуке о покретању поступка додјеле концесије, која се објављује у „Службеном гласнику“ Републике Српске. У поступку додјеле концесије израђује се студија а за израду исте потребна је пројектна, односно техничка, документација из области која је предмет концесије, у складу са посебним прописима. Студија се доставља Комисији за концесије, која доноси рјешење о давању сагласности у року од 30 дана од дана пријема захтјева. Приликом разматрања студије, Комисија за концесије може дати приједлоге за измјену и допуну студије које би је учиниле прихватљивом. Неспорно је да Комисија за концесије није спровела процедуру у складу са Законом.
Без обзира да ли су спроведене одговарајуће процедуре Надлежних органа, а очигледно да нису, на квалитетан, стручан и законит начин, нема сумње да се ради о веома штетном Уговору јер градња поменутог пута, под условима из Уговора, ни приближно није приоритет у Републици Српској, у односу на многе друге приоритете, од интереса за грађане Републике Српске.

2. Штетност наведеног уговора
Влада Републике Српске је, дана 01.10.2018. године, донијела рјешење о додјели концесије Кинеској фирми „Цхина Схандонг Интернатионал Ецономиц и Тецхницал Цооператион Гроуп“ и овластила Министра саобраћаја и веза Неђу Трнинића да, у име Владе Републике Српске, са концесионаром закључи уговор о концесији.

Концесија је додијељена на период од 33 године, укључујући и период изградње (3+30). Цијена изградње ауто-пута, дужине 42 км, је 297 милиона евра. Обавеза Владе Републике Српске је да годишње уплаћује кинеском Концесионару износ 32,5 милиона евра, умањено за приход од путарине.

Након окончања преговарачког поступка, Министар Трнинић и Директор „Аутопутева РС“ Душан Топић, изјавили су да уговор предвиђа гаранцију Републике Српске, у смислу броја возила, од којих ће бити наплаћена путарина. Топић је објаснио да у почетку првих 5-6 година број возила неће бити довољан да измири обавезе према Кинезима, али ће касније бити више него довољан. Тврдња господина Топића је апсурдна, односно нетачна, ничим поткрепљена а ево и зашто:

У плану ЈП „Аутопутеви“, чији је господин Топић директор, за период 2018-2020. година, стоји податак да је планиран годишњи приходи од путарине, за 2019. годину, за цца 106 км ауто-путева, Бања Лука - Градишка и Бања Лука – Добој, 13.200.000 КМ или 6.740.000 евра. Такође стоји податак да је за 2020. годину планирано повећење прихода, од путарине за 6 %.

Ако се имају у виду горе наведени подаци, максимално очекивани приход од путарине, на ауто-путу Бања Лука – Приједор, у дужини од 42 км, гдје ни интензитет саобраћаја није као на постојећим ауто-путевима, не може износити више од 3 милиона евра. Полезећи од овог реалног податка, приход од путарине у тридесетој години достигао би тек 16.255.000 евра, или просјек за 30 година 9.630.000 евра, што значи да би се, за 30 година, од путарине, наплатило цца 288.750.000 евра. У том случају Влада би требала да доплати кинеском концесионару 686.250.000 евра или просјечно годишње 22.850.000 евра или цца 44.800.000 КМ, што је за око 9.000.000 више него што Влада из буџета дотира ЈП „Путеви Републике Српске“, 2019-2020. године. Овај рачун је дискутабилан не само са аспекта прихода од путарине, јер да би се остварило перманентно годишње повећање прихода од 6 %, у наредних 30 година, треба да се остваре друге претпоставке као што су: повећање боја становника, повећање броја возила, односно куповна моћ, пораст привредне активности итд.

Очекујем да ме господа Топић и Трнинић исправе у горе наведеном рачуну, ако сам направио грешке.

Колико је Уговор, о давању концесије, штетан, огледа се у следећем:

1. За износ од 686.250.000 евра, може се изградити брза цеста Бијељина – Требиње, цца 2.000.000 евра по километру. Ова брза цеста повезала би 31 општину, на источном дијелу Републике Српске, што износи 49% територије, на којој живи 38% становништва, гдје се налазе и најзначајнија природна богатства, као што су руде, воде, шуме и друго. Неспорно је да би ова инвестиција имала више оправдања, са аспекта привредног развоја, опстанка становништва, продуктивнијег кориштења природних ресурса, него што је ауто-пут Бања Лука – Приједор. Основни природни ресурс Приједора, руда гвожђа, транспортује се жељезницом.
2. Ако се има у виду да Влада у Србији, као подстицај по једном запосленом, даје инвеститорима цца 6.000 евра, за средства која би се, просјечно на годишњем нивоу, плаћала кинском концесионару од 22.850.000 евра, могло би се запослити 3.810 лица.
3. За 22.850.000 евра, може се, сваке године, изградити цца 22.850 м2 стамбеног простора (цијена 1.000 евра по м2) или око 4.570 станова просјечне површине 50 м2, па би се само за једну годину дана ријешили стамбени проблеми за сву незбринуту борачку популацију и расљена лица, а притом би се подстакла производња грађевинског материјала, запослио грађевински сектор и подстакао развој.
4. За 582.000.000 евра, како стоји на сајту Министарства индустрије, енергетике и рударства, могу се изградити четири хидроцентрале, у горњем сливу ријеке Дрине, Бук Бијела, Фоча, Паунци, Сутјеска, укупне инсталисане снаге 224,96 МW, са годишњом производњом 765,79 ГWх. За преосталих цца 100.000.000 евра може се реконструисати, током 30 година, стотинак школа и обданишта.
5. Ако би се 686.250.000 евра уложило у повећање наталитета, у наредних 30 година, рачунато са стопом прираштаја 5 %, могло би се свакој новорођеној беби дати по 2.000 евра.
6. За 686.250.000 евра могао би се изградити ауто-пут Добој – Бијељина дужине цца 130 км, чиме би се повезала Република Српска, од запада до истока, са Србијом, што је, од изузетног привредног, политичког, културног, безбједоносног и сваког другог интереса. Наведени ауто-пут био би знатно фреквентнији, сврсисходнији а нема сумње да би се за исти, под много повољнијим условима, могао обезбједити концесионар или кредит.
7. Ако би се 686.250.000 евра пласирало у 63 локалне заједнице, колико има Република Српска, могла би свака, током 30 година, да добије по 10.900.000 евра.
Могуће је навести још много примјера гдје је и и те како сврсисходније, друштвено корисније, уложити 686.250.000 евра, током наредних 30 година, како за развој, тако и за опстанак Републике Српске и становништва, на њеним просторима, него што је улагање у ауто-пут Бања Лука-Приједор.

Са неупоредиво мање средстава, односно обавеза, могуће је постојећи пут реконструисати, односно превести у брзу цесту, што би дугорочно задовољавало свеукупне потребе.

У поменутом случају се не може говорити о Уговору о концесији, јер је концесија право кориштења јавног добра, која не подразумјева обавезу даваоца концесије да учествује у измирењу недостајућих средстава из Буџета Републике. Према Закону о концесији, концесија је право обављања привредних дјелатности, кориштење јавних добара, природних богатстава и других добара од општег интереса, као и право на обављање дјелатности од општег интереса, у складу са Законом, а то право се уступа концесионару, на одређено вријеме, под условима прописаним Законом, уз плаћање концесионе накнаде. Концесија има за циљ да допринесе привредном развоју Републике Српске, стварање стимулативног правног оквира за привлачење страних и домаћих инвестиција, уз истовремено унапређивање транспарентности поступка додјеле концесија и повећивање ефикасности и дугорочне одрживости концесионих пројеката, те одговорног управљања природним богаствима и јавним добрима.

Прије додјеле концесије и закључења Уговора о концесији, обавеза је била да се уради Студија оправданости додјеле концесије, односно сачини документ о техничкој, финансијској, економској и правној анализи оправданости додјеле поменуте концесије за изградњу ауто-пута, што у конкретном случају није урађено или у крајњем случају није предочено јавности.

Како се ради о веома штетном Уговору, исти треба раскинути јер је очигледо да су политички и неки други разлози били битнији него друштвено-економска оправданост, односно интерес пореских обвезника и грађана.

Нема ни једног оправданог разлога за градњу ауто-пута а поготову под горе уговореним условима, односно не постоји оправдани друштвени интерес ни приближно другим интересима, од којих су неки наведени у материјалу, па се поставља и морално и логично питање, због чега градити тај ауто-пут и коме ће требати, јер ако се настави садашњи тренд исељавања, 30.000 лица годишње, за 30 година неће нам требати ни тај пут, који ће нам оставити Концесионар, ни други путеви, па ће бити по оној народној „ДРУМОВИ ЋЕ ПОЖЕЉЕТИ НАРОДА А НАРОДА НИГДЈЕ БИТИ НЕЋЕ“.

Приједлог за раскидање тог уговора Дукић је упутио правобранилаштву Републике Српске, директору "Аутопутева РС" и грађанима, пореским обвезницима.

(БН ТВ/ад-боксит)