Прича: Песница за Тумбаса, чаша воде за Леку Ранковића!

Прелепа и проклета 1962. година. . .  Све велико у каријери Драгослав Шекуларац урадио је до своје 25. Лето на фудбалском Олимпу, бајковита Виња дел Мар на обали Пацифика - јесен у нишком блату. Све у неколико месеци. И више никада ништа неће бити исто за великог Шекија. . .

Фудбал 09.01.2019 | 23:56
Прича: Песница за Тумбаса, чаша воде за Леку Ранковића!
Прелепа и проклета 1962...

Планета је памти по дефинитивном крају кубанске ракетне кризе; покушају  Де Головог убиства у Француској; спектакуларном бегу тројице затвореника из Алкатраза; “стотки” коју је Вилт Чејмберлен утрпао Никсима; првом филму о чувеном агенту 007... Стонси су те '62. први пут свирали у лондонском Марки клубу; Битлси за бубњара узели Ринго Стара и издали Лове ме до, а Мерилин Монро певала Кенедију “на увце”. Зима у Југи била је страшна. У Београду је измерено 80 центиметара снега и забрањен је саобраћај запрежним возилима. На улицама престонице више се нису могли видети коњи... Отворени су музеј “25. мај” и аеродром у Сурчину. Боро Јовановић и Никола Пилић играли су финале Вимблдона, а Мирослав Церарузео је два злата на СП у Прагу. Тито је својим “Галебом” трећи пут у годину дана ишао у посету Насеру. Инфлација у Југославији довела је до значајног смањења плата...

Прелепа и проклета... та '62, беше најпре за прву звезду југословенског фудбала Драгослава Шекуларца...

Брајан Гранвил, један од највећих спортских новинара свих времена, негде у лето овако је поређао најбоље најбоље играче света: 1. Шекуларац; 2. Лоу; 3. Квашњак; 4. Хамрин; 5. Ривера.

“Шекуларац? То је један од ретких европских фудбалера који би могао да игра за репрезентацију Бразила. Питао сам га једном да му корени нису случајно бразилски. Један од најбрже мислећих фудбалера свих времена”.

Ове речи потписао је Пеле лично! После Мундијала у Чилеу, где се Шекипопео на спортски Олимп, више није било никакве дилеме да Југославија има кандидата за Златну лопту. Али док је свет брујао о новом фудбалском суперстару - и највећа новинарска пера утркивала у краснопису, дочаравајући његов јединствени лоптачки артизам - Шеки се сломио под теретом сопствене славе, беса због неправде која ће му бити учињена и оног генија који се у једном трену, једног сивог септембарског дана, у Нишу, на Чаиру, претворио у самог мефиста.

Лето на Олимпу, прекрасна Виња дел Мар на обали Пацифика - јесен у нишком блату. Све се догодило у неколико месеци. И више никада ништа неће бити исто за Драгослава Шекуларца.

“Нико није приметио колико сам заправо патио због пропалог трансфера у Јувентус. А да сам патио - патио сам. Али да једна несрећа никад не иде сама, уверио сам се врло брзо. Десио се тај чувени инцидент у Нишу, на првенственој утакмици Звезде и домаћег Радничког, после које сам добио једноипогодишњу забрану играња”, препричавао је Шеки у старости.

Није то била једина казна у каријери Драгослава Шекуларца. На Кошеву 1960. поломио је ногу Кемалу Џемиџићу...

“Мене туку, гурају, ударају. Вичу: 'Играј, Циго!' А ја играм све боље. Такав сам. Онда налети тај Џемиџић грубо и пукне му нога. Они кажу: 'Шеки је то намерно урадио.' Где намерно, ја се бранио”,испричаће недавно у једном интервјуу.

Годину дана паузе због Џемиџића није угасило Шекијеву звезду. Мундијалски блесак и највећа слава тек ће доћи, али тај Павле Тумбас и Ниш - почетак краја. У 25. години?!

Пред кобно гостовање на Чаиру Шекуларац је био повређен. Тренер Миша Павић одлучио је да не ризикује и дао поштеду првој звезди. Одлука Управе била је да Шеки ипак пође са екипом “да не би ландрао по Београду”, како су говорили поједини челници црвено-белих. Али ђаво не спава... Ослобођен редовног протокола дан уочи утакмице Шеки одлучи да скокне до једног ресторана у Сићеву - редовна Звездина база када би гостовали у Нишу. И одмах гужва. Група мештана окупила се за мање од пет минута. Сви би да га додирну, да прозборе неку са мундијалском звездом. У општем комешању пада опклада. Како, кад пре?! То је могло само саШекијем! А ствар банална: Може ли се до врха оближњег брдашца за мање од десет минута... Дакле, од терасе ресторана до врха брда. Не може? Е да видиш да може! Јер коцкар се крије и чучи у сваком од нас и - чека прави час, вели Ђоле описујући Божу Пуба. Коцкар се код Шекија никад није крио. И креће спринт! У том, препричавало се по Нишу, можда само који секунд касније, на терасу са погледом на то брдо стиже и доктор Аца Обрадовић. Смешка се. Врти главом. Како диван поглед на перформанс дана. Шеки успева, диже руке у знак тријумфа, али како се приближава тераси, у повратку, види добро знано лице. Све му је јасно.Доктор О., онако уобичајено, одбијајући димове из свој луле:

- Добро си то одрадио, Шеки. Значи, можеш сутра на терен...

Миша Павић одмах је сазнао. Опире се, хоће да сачува прву виолину за наредне, важније утакмице. Следе Хајдук код куће и Динамо у Загребу. Не вреди. Зна се ко је алфа и омега Црвене звезде. Васпитна је морала да падне. Како ли се само сутрадан кајао Доктор О...

“Меч с Радничким текао је лоше по нас. Домаћини су повели са 1:0, па са 3:0. Ми наше шансе пропуштамо, а онда нам Тумбас искључи Војкана Мелића, због тога што је узвратио ударац Димоском. Ужас, прети нам резултатска катастрофа. Који минут касније, дриблингом се пробијем пред голмана и чујем пиштаљку. Тумбас зауставио мој налет, свира фаул за нас. Осетим некакву врућину у слепоочницама и окренем се према арбитру. А он, као да је желео да ме додатно разјари: 'Шта је, Шекуларац?! Овде ја одлучујем! Мислиш да можеш све...' Онда сам ударио! Кроз главу ми је пролетело да не ударам Тумбаса, него неправду. Моју песницу на његовом лицу усликао је фоторепортер 'Политике', што је касније покушаје да се браним чинило бесмисленим. Не знам како сам дошао до свлачионице. Одатле сам с Ацом Обрадовићем колима кренуо за Београд. Тек током дугог путовања разабрао сам шта сам учинио и каквим страшним последицама могу да се надам”, записано је у аутобиографији “Ја, Шеки”.

“Не, никад се нисам извинио том човеку. Нити сам прихватио његове понуде да се сретнемо, да поразговарамо о свему што је било. Сад, у зрелим годинама, помислим понекад да је требало да будем мекши. Али, опет, нисам сигуран у то. Оно што је заувек остало у мени после те несрећне утакмице у Нишу јесте снажан утисак да ми је судија Павле Тумбас упропастио каријеру. Јер суспензија од годину и по дана пресекла ме у играчком успону".

“Случај Тумбас” значајно је срозао рејтинг Драгослава Шекуларца. Не само у Југославији, већ и у свету. Сви новинари што су после Чилеа писали поеме о Шекију и љубитељима фудбала представљали га као “белог Пелеа”, махом су у избору за Златну лопту гласали за Масопуста или Еузебија. Такво је време било. Није се ценило искључиво фудбалско знање. Морал, поштење и спортско јунаштво били су и даље неизоставни сегмент светског фудбалског колорита. Уместо први, Шекуларац је у тој трци завршио четврти. Није имао шансе. Писало се да неко ко удара судије и понаша се бахато не може да буде најбољи, не може да буде узор и идол. ИспредШекија тако је завршио чак и немачки бек Шнелингер...

Звездини људи у Фудбалском савезу Србије, па чак ни они из државног врха, нису успели да утичу на дисциплинце ФСЈ. Казна за ударање судије била је драконска. Такав је био принцип на свим нивоима у оно време – одрежеш најјачем или најбољем за пример другима. Функционисало је то успешно док се систем постављао на ноге. А и уклапало се у форму на чијим је темељима створена нова држава – друштвена једнакост. 

Видевши да немају куд, у Црвеној звезди досетили су се да би идеално било да Драгослав Шекуларацсуспензију искористи на прави начини скине с дневног реда војну обавезу. Тада спортисти још нису били толико привилеговани. Морало је да се одслужи пуних 12 месеци, без специјалног статуса. Али како до позива? Не иде се у војску баш кад хоћеш, поготово не кад о томе одлучују људи из табора вечитог ривала. Гадна ситуација... Звезда је преко Крцуна и још неких својих људи, навијача на битним државним функцијама, покушавала и покушавала - није ишло. Наводно, један пуковник из Партизанове управе трудио се свим силама да саботира акцију црвено-белих.

“Ја нервозан, у клубу паника... И онда одлучим да одем право код Ранковића. Наду у успех давао ми је један случајни сусрет с Лекиним сином Мићом, с којим сам се помало дружио", записао је Јово Вуковић2011, после дугих разговора са Шекуларцем.

“Мића је био драг, скроман момак, друкчији од већине синова високих функционера које сам сретао, бахатих и неваспитаних. Није био много заинтересован за фудбал, али кад сам му предочио како ме зеза пуковник партизановац и како моји из Звезде не могу да ми помогну, казао ми је: 'Што не одеш код мог ћалета и завршиш то?' Ја затечен питањем. Како да помоћ за мој мали, приватни проблем, тражим од другог човека у земљи?! Ранковић тада био први до Тита. Почнем да врдам, а Мића упоран: 'Мораш да одеш, ја ћу ти јавити када'. После два-три дана зове ме и каже: 'Ћале те чека сутра. Немој случајно да се предомислиш'. Ујутро устанем, упарадим се као за свадбу и право код у зграду СИВ-а на Новом Београду. Клецају ми колена, али не одустајем. Обезбеђење ме је прихватило још пред улазом. Док идемо кроз широке ходнике, чиновници ме гледају у чуду. Пред Ранковићевим кабинетом сачекао ме је крупан, углађен господин који ме је увео код мог домаћина. Како уђосмо, Ранковић устаде од стола, приђе ми и пружа руку. Смеје се. Пита ме играм ли још шлаге. 'Причај, Шеки', подстиче ме док седамо, нудећи пиће. Испричам му шта ме мучи. Пажљиво ме је слушао, иако му је Мића, сигурно, све већ потанко објаснио. Кад сам завршио, само рече: 'Биће у реду, Шеки. Иди кући и сутра сачекај позив'.

Обећано – испуњено. Ранковић је одмах интервенисао, а у звездашкој Мадери већ сутрадан увече, уз салве смеха, могло се чути да је Шекуларцупозив на кућу донео лично онај несрећни пуковник што је кочио целу ствар.

“Да, да... Извинио се и пожелео ми срећан пут”, потврдиће Шеки касније.“Отворим позив и видим: Школа резервних официра у Билећи. Елитна установа ЈНА, јединица у коју су углавном ишли школованији и бољи омладинци, млади комунисти”.

Путујући на одмор, у Дубровник, Ранковић је у лето '63. свратио до Билеће, да посети војника Шекуларца. Срдачно су се поздравили и поразговарали. Шеки се Александра Ранковића никада није одрекао. После Брионског пленума, у лето '66, последњи пут су се срели. У Мадери. Лека је седео сам за столом. Конобари су избегавали да му донесу чашу воде. Кум Тито обележио га је као кужног издајника. А до пре две-три недеље други човек државе... Нико није смео да га послужи. Учинио је то Драгослав Шекуларац. Кафана у чуду... По ко зна који пут Шеки је све ставио на коцку.

Шеки, човек. 

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар