Најчешће убијају дјецу из освете

Убио дјецу, па себе. Звучи језиво, али није ријеткост; у посљедњих шест година у БиХ је забиљежено шест оваквих злочина, што свједочи о односу према насиљу и менталном здрављу.

Босна и Херцеговина 19.12.2018 | 20:44 Од десетомјесечне бебе из Брезе, до 17-огодишње дјевојчице из Зенице, па до троје малишана из Бихаћа, које је недавно отац измасакрирао кухињским ножем – десеторо дјеце и једна одрасла особа у БиХ је од 2012. године до данас страдало од очеве руке.

Подсјећамо, 2015. године отац је у Модричи убио своју трогодишњу кћеркицу, а годину касније језив злочин се десио у Тузли, када су убијени брат и сестра од 7 и 11 година.

Сва ова убиства имају једну заједничку црту; убице су имале исти мотив – да се освете супрузи или партнерки, мајци дјеце, која је одлучила да више не живи с њима. О томе су чак остављали поруке и причали с пријатељима, пријетили порукама. “Ако одеш, дјецу нећеш живу затећи, па ти види како ћеш да живиш с тим”, гласила је једна од порука упућена несретној мајци.

У неким случајевима у питању је био тежак и мучан развод, у неким тек исказана намјера жене да ће напустити заједницу.

У свим случајевима, осим једног, очеви су се, након што би побили дјецу, убили.

Посесивност

Злочин, који се догодио у Источном Сарајеву у августу 2014. није био мотивисан разводом или партнерским проблемима, али јесте посесивном потребом оца да држи породицу “под контролом”. Отац је, наиме, убио своју 41-годишњу кћерку, а потом и себе, јер није могао да се помири с чињеницом да ће се кћерка, упркос његовом противљењу, удати за мушкарца којег је сама изабрала.

Стручњаци који се годинама баве овим проблемима тврде да је неспорно да је у породицама у којима су се десила ова убиства годинама трајало породично насиље. 

– Уз то, искуство нам говори да је готово извјесно да се ради и о проблемима с менталним здрављем. Дакле, учесталост оваквих језивих случајева свједочи о небризи друштва о менталном здрављу, али и о томе да се насиље у породици не третира у складу са законима и Истамбулском конвенцијом, коју је БиХ потписала међу првима у Европи – каже Лана Јајчевић из Фондације Удружене жене Бањалука, дугогодишња правна савјетница и активисткиња у борби против насиља у породици.

Пријавити насиље

Она је апеловала на жене да на вријеме пријаве насиље, како би се могло одреаговати, а на љекаре, социјалне раднике, полицајце и друге професионалце да сваку сумњу на насиље и сваку пријетњу схвате озбиљно.

– Чињеница је да је убица из Бихаћа говорио да ће побити дјецу, али нико није обраћао пажњу на то, јер су пријетње изгледале превише страшне да би биле вјероватне. С друге стране, чињеница је да живимо у насилном друштву, у коме су пријетње смрћу дио свакодневице и да чак и полиција лагодно прихваћа пријаву таквих пријетњи, у стилу”људи причају свашта” – каже Лана Јајчевић.

Да гурање проблема под тепих није рјешење сагласан је и Владимир Накић, социјални радник који годинама ради са починиоцима насиља.

– Нико, па ни полицајци ни социјални радници не могу знати шта се дешава између четири зида, али признати и пријавити проблем је први корак ка рјешењу – каже Накић.

Одговорни љекари, учитељи, комшије

– Када је у питању борба против насиља у породици и заштита менталног здравља, мора се ангажовати цијела заједница. Сви који примјете да нешто није у реду, од комшије, предсједника месне заједнице или кућног савјета, до педијатара, љекара породичне медицине или учитеља, треба да се обрате полицији или центру за социјални рад. Битно је да се породици на вријеме помогне, а ако се утврди да се ради о особи с менталним сметњама, која је опасна по себе или околину, постоји могућност присилне хоспитализације – поручује Владимир Накић.

(Српскаинфо)