Џеко за "Плаyерс Трибуне": Ниси мртав!

Капитен репрезентације БиХ о својој каријери, почецима у Жељезничару, Волфсбургу, Ситију, Роми, Андреју Шевченку, Франческу Тотију. . . . Џекове епизоде из живота: Рат, Шевченко, Агуеров гол, женино питање и двоструки повратак из мртвих! Фудбалер Роме написао занимљиву исповест. . .

Фудбал 29.09.2018 | 18:00 До сада смо научили да можемо да научимо много ствари из блогова који се појаве на сајту за“Тхеплаyерстрибуне”, а слична је ситуација и са последњим који долази из пера фудбалера Роме и репрезентације Босне и Херцеговине - Едина Џека.

Писао је на различите теме, па зато нећемо да дужимо.

Пре свега, присетио се чувеног меча и победе Манчестер Ситија над КПР-ом и оног гола Серхија Агуераза титулу у Премијер лиги.

"Били смо мртви.

То је све што ми је пролазило кроз главу док сам гледао утакмицу са клупе.

Пре меча смо сви мислили да је Манчестер Сити шампион. Знали смо да се КПР бори за опстанак, а ми смо се осећали одлично. Све што је требало је да их добијемо и да освојимо Премијер лигу. Нико није ни помишљао да бисмо могли да изгубимо титулу. Имали смо све у својим рукама. Почело је мирно, а Забалета је постигао гол у 39. минуту. Водили смо на полувремену. Почео сам да се опуштам. На добром смо путу, то је то.

А онда је КПР изједначио после три минута игре у другом полувремену. Ни из чега.

Онда су дали други гол после искључења играча. Све се догодило за 18 минута. Бенг, бенг, бенг. Било је лудо. Сећам се да је Роберто Манћини у том моменту псовао крај аут-линије. Не знам ни кога је псовао.

Помислили смо да ћемо све изгубити у последњој утакмици. Фудбал је некада такав - 89. минут, 90. минут... готови смо.

Почела је надокнада. Када играш фудбал на игрицама и губиш у надокнади - изгубићеш. Потом је уследио корнер. Давид Силва га је извео. Дао сам га у 91.20 секунди. Галамио сам "Хајде, хајде". Можда и нисмо готови... Остатак знате.

Људи ме често питају шта сам осетио код гола Агуера. Да будем искрен - само сам одахнуо. Не можете да верујете колико ми је било лакше када је ушла.

Никада не смеш одустати. Ако одустанеш - мртав си. Били смо мртви - али смо се вратили ни из чега", препричао је Џеко.

Потом је почео да објашњава какав је тим био у Ситију, па је стигао до два Балканца - АлександраКоларова и Стефана Савића.

"Имао сам срећу што сам имао двојицу играча поред себе који су одрасли на Балкану као и ја. Постоји посебан понос када освојите Премијер лигу а долазите одакле смо ми дошли. Морате да имате на уму да сам рођен у Сарајеву. Током рата, било је времена када сам морао да престанем да играм фудбал због сирена. Да се сакријем. Са шест година не разумете баш сву опасност. После рата није много тога остало од града. Отац ме је водио на тренинг и мењали смо два аутобуса и трамвај. Више од сат времена вожње. Тренирали смо на школском јер је стадион био уништен. Отац је био запослен, али ме је водио сваки пут на тренинг. И увек би ми понео банану да поједем после тренинга".

Епизода са Андрејом Шевченком је била веома интересантна. Џеко је описао први сусрет са својим идолом из детињства.

Догодио се у тунелу Сан Сира.

"Када сам био мали фудбал у Италији је имао много великих играча. А ја сам посебно волео Шевченка. Када сам био клинац, један од мојих тренера ме је звао Шевченко, али је причао да ме тако зове због мог изгледа. Али, волео сам да ме тако зове. Био ми је херој.

Никада нећу заборавити када сам играо против Шеве док сам био у Волфсбургу 2008. године. Био је на позајмици у Милану. Играли смо на Сан Сиру. Налетео сам на њега у тунелу и пре меча сам га питао да ли можемо да мењамо дресове после меча.

"Може, нема проблема", рекао је.

Па, претпостављам да је разумео колико га волим зато што ми је на полувремену дошао и дао дрес. Није чак ни чекао до краја меча. Увек ћу то памтити. То су моменти који су стварно посебни".

Разлика између енглеског и италијанског фудбала?

"Енглеска је - брзина, брзина, брзина. Италија је тактика, тактика, тактика. Немогуће је колико сам научио овде у Серији А. Овде се мисли до најмањих детаља. Али, најневероватнија ствар је што могу да назовем легенду као што је Тоти својим пријатељем. Играње са њим ми је драстично поправило игру. Он је све видео на терену. Давао ми је лопте које нисам ни претпостављао да ће доћи до мене".

Џеко је потом препричао догађаје када је са Ромом поразио Барселону у Лиги шампиона. Био је то још један велики преокрет гледајући цео двомеч.

"Били смо мртви, али смо се после вратили у живот. Десило се у Манчестеру, сада и у Роми. Може свуда да се деси. То је фудбал.

Имам 32 године. Не знам шта ће следеће да се деси. Волео бих да одведем Босну на неки велики турнир. Играли смо против Аргентине на Маракани 2014. године. Сан је постао јава. Само још да смо зауставили Месија.

После рата, било смо генерација деце са једноставним сновима. Желели смо да играмо фудбал у миру. Сада, имам фудбал, пронашао сам мир. То је мој живот. Желим да играм и гледам све утакмице које могу, стварно. Некада ме супруга ухвати у дневној соби како гледам Серију А или Премијер лигу па ме пита "Зар није довољно фудбала?".

Само се насмејем. Ваљда је до сада требало да научи одговор. Не, наравно. Никада није довољно".

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион имагес