Ко савјетује Милорада Додика?!

Ким Џонг Ун је у јапанско море лансирао три ракете. Човјечанство са стријепњом чека реакције Трампа, Јанпинга, Путина и других свјетских моћника и пита се: слиједи ли нам нуклеарни рат глобалног нивоа? У Републици Српској питамо се ко савјетује Милорада Додика, па нас овако малене и слабе гура у епицентар свјетских обрачуна? Можда Трилатерална комисија?!

Република Српска 28.08.2017 | 19:28 У једном тренутку учинило се да је сјевернокореански диктатор попустио пред Трамповом пријетњом „огњем и гњевом“, па није лансирао ракете у правцу америчке стратешки важне базе на острву Гуам. Међутим, задње лансирање три балистичка пројектила у јапанско море доказује да Џонг Ун нема намјеру престати са провокацијама.

Шта се дешава у Сјеверној Кореји? Ким Џонг Ун је у ствари принуђен на овакве видове провокација, па чак и на отворени сукоб са Сједињеним Државама, Јапаном, Јужном Корејом и другим њиховим савезницима. Свјетске силе су поново посегле за доказано најгорим могућим обликом „дисциплиновања“ држава и лидера. Сјеверној Кореји су пооштрене санкције и до то нивоа максимално могуће изолације.

Но, санкције су услиједиле у врло неповољном тренутку за сјевернокорејско руководство. Конкретно, та земља је погођена сушом незапамћеном у задњих двије деценије. Народ се реално суочава са масовном глађу, а ту ће санкције само додатно погоршати ситуацију.

И шта је преостало Џонг Уну? Да чека и суочи се са унутрашњим немирима, побунама и рушењем режима – чему се надају Трамп и слични „умотворци“. То се напросто неће догодити. Ким Џонг Ун ће, баш као што је то небројено пута учињено у свјетској историји, унутрашње проблеме пребацити на спољнополитичку димензију. Једноставно, наставиће са лансирањима све док не испровоцира реакцију Доналда Трампа.

Није Џонг Ун баш луђак каквим га представљају и то најбоље доказује „играњем по нервима“ хировитог Доналда Трампа. Кинески предсједник Xи Јанпинг био је врло децидан: у случају америчког напада на Сјеверну Кореју његова земља ће бранити овог савезника. Значи, на сјевернокорејском лидеру је само да и даље провоцира Трампову рекацију.

Овде се морамо запитати: колико још оваквих провокација Доналд Трамп може поднијети, а да не одговори „огњем и гњевом“? Или, ће можда дозволити себи да га исмијавају због испразних пријетњи? И сам Трамп се налази у врлотешкој ситуацији због све израженијег унутрашњег отпора његовој политици.

Па свакодневно га напуштају најближи сарадници, а примарно због страха да ће сносити дио одговорности за потенцијално угрожавање земље. Неће Трамп моћи још дуго овако, мораће једном „примјерено“ одговорити на Џонг Унове отворене увреде. Да ли ће се то догодити поводом ове задње провокације или неке наредне (неће их недостајати!) чак и није кључно питање. Просто, Трамп ће кад-тад морати испољити „огањ и гнијев“!

Но, билокакво Трампово посезање за нуклеарним потенцијалом аутоматизмом повлачи нужност руских и кинеских контрареакција. Сваки амерички пројектил дугог и средњег домета Руси и Кинези ће тумачити као директно угрожавање и у минималном настојаће га оборити током лета. Сигурно неће чекати да „утврде“ на чију ће територију пасти, па тек потом реаговати.

Реаговаће аутоматски својим противракетним системима. Уосталом, неће ризиковати посљедице ширења радијације какво ће у случају нуклеарног напада на Сјеверну Кореју захватити и територије Русије и Кине. Овде је кључни проблем у неизбјежности нуклеарног окршаја, јер би у случају класичног напада на Сјеверну Кореју дошло до експресног освајања Јужне Кореје и Џонг Уновог реалног поентирања.



Овде се морамо дотаћи и врло сложене Путинове ситуације, због чега сасвим утемељено можемо очекивати да ће Русија на билокакав амерички напад на Сјеверну Кореју одреаговати чак прије Кине. Владимир Путин је више пута еклатантно доказао способност да у изнуђеним ситуацијама изванредно поентира.

Сјетимо се да је на првом кораку украјинске кризе анектирао Крим и тиме немјерљиво профитиро и на унутрашњем и на геостратешком ком плану. Да не говоримо о Сирији, гдје истовремено уништава Исламску државу и додатно осигурава изванредно важну стратешку локацију. Но, најважније је да Путин у Сирији предупређује све замишљене енергетске мегапројекте америчких конкурената.

Само, грађани имају кратко памћење и то је Путину изванредно познато. У тренуцима нових санкција и „звецкања оружјем“ на самим руским границама, како због унутрашњих проблема, тако и због спољнополитичких, Владимир Путин је принуђен на неко ново „чудо“.

Приморан је поново одреаговати и само је питање шта ће овога пута смислити (можда обарање америчких пројектила?). Додуше, у геостратегијском смислу његова замисао да се војно позиционира на територији Србије била је одлична. Таквим потезом долази у залеђе свим НАТО потенцијалима распоређеним у Румунији и Бугарској, те исте готово анулира.

Међутим, Александар Вучић није прихватио ни „поклоњене“ МИГ-ове и тенкове, нити позиционирање проруског премијера. И има неке логике у Вучићевим потезима. У овако хаотичној геополитичкој ситуацији војно сврставање на билокоју страну повлачи директне реакције противника.

Срби су научили „лекцију“ шта значи супротстављати се америчким хегемонистичким походима и нису луди да то поново чине. То не значи да Србија стаје на америчку страну у случају све изгледнијег глобалног сукобљавања, али неће ни сврставањем уз Русију да на себе навлачи нове невоље. Неће бар до нивоа крајње нужде.

Овим долазимо и до Додикових наоко ирационалних потеза у виду некаквих референдума о приступању у НАТО. Постоје извјесни притисци да се српски народ приклони НАТО савезу, али они трају деценијама (посебно задње три деценије). То су облици дјеловања на какве смо већ навикли и са каквима се умијемо носити.

Но, проблем је у томе што Милорад Додик хоће да моћном НАТО каже „не“ и то на врло провокативан начин. Хоће да удари шамар неком ко је од њега милион пута јачи и то у овако осјетљивој истуацији. Могли би казати да је у питању неки негов нови хир или политиканство, но можда све то има и много дубљу позадину.

Недавно сам писао да Додик овим ентитетским „референдумом“ само провоцира реакцију бошњачко-хрватских лидера у виду захтјева за одржавање референдума на државном нивоу. У случају да Предсједништво БиХ и Парламентарна скупштина већином гласова одлуче да се питање приступања у НАТО ријеши референдумом на државном нивоу зна се како ће то питање бити разријешено.

Рећи ће многи да је то неизводиво без пристанка Српске, али сјетимо се Оружаних снага БиХ, Суда и Тужилаштва БиХ, Управе за индиректно опорезивање, царине, ПДВ...Додик нема ни воље, ни политичке снаге, да одржавање таквог референдума спријечи на територији Републике Српске. Кривицу ће сваљивати на све и свакога, али ће се референдум одржати и на простору Српске и сви знамо како ће укупно резултирати – приступањем БиХ у НАТО.



Истовремено, већ саме најаве неког новог ентитетског или „Додиковог референдума“ у БиХ производе озбиљну политичку кризу, каква ће се као и све раније неповољно одразити на Републику Спску. Само он и његов „стручњак“ за безбједност Ћеранић знају да ће услиједити „врућа јесен“ иако нема апсолутно никаквих наговјештаја озбиљне дестабилизације.

Њих двојица знају за „врућу јесен“ управо зато што ће је сами продуковати. Баш како су то учинили и 2014. и наредних година са причама о „обојеним револуцијама“, за које, узгред речено, никад нису прикупили нити један доказ. Неће ваљда доказивати сопствене манипулације! Због свега наведеног морамо поставити сасвим разумљиво питање: зашто Додик упорно повлачи овако сложена питања у изузетно неповољној глобалној ситуацији? Управо би јавност требало занимати ко су Додикови савјетници и „савјетници“, који га наводе на овакве наоко ирационалне потезе.

Елем, поента је на оном „наоко“. Нема ничег ирационалног у Додиковим потезима. Он врло темељито и прагматично проводи задатке добијене од Трилатералне комисије. Подсјетићу да сам још од фамозног састанка Трилатерале у Београду више пута указивао да је Додик у чврстим канџама те организације, па чак и поименично набрајао све његове кумове, савјетнике и сараднике који су декларисани чланови организације „Мост Исток-Запад“ (Еаст-Wест Бридге), балканског огранка Трилатералне комисије.

Тиме што отвара питање приступања НАТО савезу прије Србије и ризикује да БиХ увуче у овај војни савез нареченим државним референдумом Додик управо српску матицу доводи у изузетно неповољну ситуацију – потпуног окружења НАТО чланицама. То је само још један вид притиска на Србију да се коначно одрекне Русије и билокаквих облика савезништва и заштите са те стране. То је циљ Трилатералне комисије и наш „врли предсједник“ само реализује оно шта му је наложено.

Да не помињемо како је циљ Трилатерале одржавање континуираног конфликта на овом дијелу Балкана, а у функцији активирања сукоба кад год то затреба овој фашистичкој организацији, те да Додик сваком новом дестабилизацијом само реализује добијене задатке. Зато ће у Српској и услиједити „врућа јесен“ као прилика да Додик још једном тешко изманипулише властити народ.

Доиста треба бити наиван па повјеровати да Додик и поред америчких санкција добијених управо због прошлог референдума смије поново „референдумисати“, а без унапријед обезбијеђене заштите. И ко је довољно моћан да га заштити од „реакција“ НАТО савеза? Па Трилатерална комисија која овим војним савезом и управља!

У ствари нема потребе да неко Додика уопште штити од билокога. Он је добио задатак да БиХ уведе у НАТО, и то ће свакако реализовати. За награду ће већ до краја ове године бити у власти на државном нивоу, скинуће му Американци „санкције“ (иначе тешка подвала), те ће побиједити на наредним изборима. Да ли је оваква премиса објективна (?), ето показаће вријеме.

Аутор: Борислав Радовановић