Равнице о Успењу Господњем

Успеније Пресвете Богородице илити Велика Госпојина значајан је празник у равницама: у Семберији, Срему и Мачви. У Шапцу, Тавни и Срему посебно. Он је и одредница у свеколиком животу равничара.

Република Српска 25.08.2017 | 09:40 Према овом празнику у равницама поред ријека Саве и Дрине људи се и оријентишу.

Велика Госпојина пада двадесет осмог августа. Непокретан је празник. Увијек стиже пред крај августа, када се завршава зрење лубеница и диња - када је у Сремској Рачи, сеоцету поред Саве, велики вашар. О Великој Госпојини веома су примјетне и промјене у природи. Догађа се размеђе Тих дана почиње да мирише јесен, упркос томе што јој календарски није вријеме. Најављују је јаке росе, летови птица, вађење кромпира, насипање сеоских путева, куповина опанака за кишне дане, шишање дјеце пред полазак у школу...

Старији се баш тих госпојинских дана окоме на недужну дјецу. Хватају их по утринама, на ријеци, на испашиштима, преко плотова, у шумарцима, на пландиштима, па прво подрезују нокте. И на рукама и на ногама. Често због дерњаве и врпољења дјеце удари и крв. Онда им перу и мажу зејтином испуцалу кожу на табанима и ногама, јер су цијело љето јурцали босоноги. Онда им крпе излизане панталоне на кољенима и задњици, шију им нове торбе, ушивају поцијепане ђачке ташне...

Припремају их за школу. Одмах иза Велике Госпојине почиње настава. У свој тој ујдурми да се голокраки мали равничари упристоје најтеже је, ипак, шишње. Доњу брице из града, засједну под неку крошњату воћку. Старији одмах ухвате дерана школарца, оног који им је први при руци, умотају га у бијели чаршав, па га поставе на столицу испред брице. Овај немилице насрне на неуредну и разбарушену дјечију косу, сличну напуштеном сврачијем гнијезду. Чудно. Немилосрдни су. И грохотом се смију на сваку дјечију кукњаву. Шишање личи на стрижење овца.

Тако је то некад било. У милена доба. То је оно вријеме када су тупе маказе и одавно расклимане машинице за шишање, углавном кришом прошверцоване из Њемачке и Аустрије, више чупале власи косе него што су их сијекле. Уз то, брице увијек тегле за уши малишане, а онда их, као у инат острижу до голе коже. Чини ми се да су те брице дошођи баш уживали у дјечијим мукама.

Старији веле да се све то чинило да ђаци буду уредни. Тешка нека уредност. Претешка. Са сузама и остриженом главом, препуном чворуга - неизбјежних записа љетњих дјечијих, чобанских враголија, крађе бостана, скидања птичијих јаја са високог дрвећа... Тако је увијек било, а и сада је слично доба, на крају августа у равницама када дођу великогоспојински дани..

И то се све догађа пред сами празник. А када он осване, тако дикерисани и острижени мали равничари – Сремчићи и Семберчићи - иду на вашар у Сремску Рачу, а само дан-два прије септембарског школског звона, које увијек тачно пребројава ђаке.



Тих година с половине прошлог вијека свуда се ишло се пјешке. Понеко је имао бицикл. Баш ријетко. Имали су га само милиција, жељезничари, магационери и газдинска дјеца. Такав је био поредак: ко има - има.

Малишани с десне обале ријеке Саве, да би дошли у Срем прелазе преко великог гвозденог моста. А то је увијек био величанствен доживљај. На средини колоса око ошишаних дјечијих глава фијукао је вјетар. Чинило им се да ће им ишчупати уши. Док су имали брундаве косе, нису ни примјећивали да дува вјетар, осим када им обноћ отресе зреле крушке у луговима, па их ујутру могу покупити.

На мосту увијек брује и маме даљине. Вукле су гологлаве малишане у бесконачно пространство које се шири с обје стране велике ријеке и губи се у плавичастој измаглици на обзорју. Остриганим се чинило да са те висине моста рукама могу дохватити то титрање даљина. Само мјесто гдје се спајају земља, небо и вода – у које желе некад заћи. Да се скрију у том вјечном плаветнилу, далеко од тупих берберских машиница, шишања, трљања прљавих руку о црепове и цигле, подрезивања ноктију и мазања табана зејтином. Да се тамо коначно и заувијек ишчупају из блата, из оструга, шипражја и врбака.

Постајали би неко вријеме на средини моста, гледајући обећавајуће даљине које никада и нигдје више у својој равници не могу видјети, нити осјетити неодољиву чежњу да их стигну и да се скрију у њима, осим то једном годишње - када пођу на великогоспојински рачански вашар.



Вјеровали су остригани малишани да у тој плавичности нема проје, бајатих уштипака, бијелог лука, ужегле сланине и презрелог парадаиза као у њиховим чобанским колибама и торбама. Све што су са тог грандиозног објекта, који се као огромна орлушина раскрилио преко ријеке, могли да виде напросто су гутали очима раширеним до крајњих граница издржљивости и удисали га и очима и плућима. Палила им се машта - искрена, невина и дјечаки наивна.

Чобанчићима на тој челичној грдосији, о којој се увијек тихо и бојажљиво приповиједало у њиховим кућама, истовремено су се мјешали страх од свега и свачега, превелика жеља да полете у плавичасте измаглице, понос што су се и они наткрилили над моћном ријеком и мале, скривене, вреле дјечачке љубави.

Жарко су жељели да побјегну од босоногог дјетињства, од неумољивих брица, од нових гумених опанака, окрпљених панталона, намргођених учитеља, немирних оваца и јунади, неукротивих свиња и мокрине у њихове равници.

У тим нејаким, сиротињским али топлим прсима - скривале су се мале дјечачке тајне. Оне због којих би претрпјели не једно него стотину и једно брицино шишање и подрезивање ноктију, вађење трња из табана и ко зна шта све друго, само да виде заносне уплетене кикице, враголасте чуперке, пјеге на умивеним лицима чобаница, које, као и они, имају неуобичајено дуге руке и ноге.

Семберчићи су на мосту били као Одисејеви морнари када су их заносном пјесмом мамиле морске сирене. Ко зна? Овдје је некада било непрегледно море - Панонско море. То мамљење и зов даљина на висини савског моста можда су ехо неких задоцњелих, давно ишчезлих пјесама паносних сирена?

Ко то може да зна? Чаролија на висини моста кратко је трајала, али посве довољно да се до тада све то недоживљено, невиђено и неомирисано осјети свим чулима. Да се упамти до наредног великогоспојинског вашара у Сремској Рачи.

А и та пријечанска Рача, која је наслоњена на бедеме моста, била је другачија од њихових села. Има куће челом поредане с једне и друге стране широких шорова, ниске завјесице до половине прозора, високе капије и зидане ограде окречене у бијело. Има и тротоаре. Та Рача им је била као мали град кога могу упаковати у кутију и понијети са собом преко ријеке.

Доласком у Рачу пријечански малишани бар накратко забораве да им за дан или два престаје љетње, распојасано пландовање. Да морају оставити стада, ливаде, испашишта, ријеку, купање, зреле крушке и бостаништа, па остригани и добро истрљани у дрвеним коритима поћи у школу, гдје их чекају намазани олајем дрвени патоси, шибе на учитељовом столу, досадне пјесмице о јабучици црвеној, дуго преписивање из читанки, неразумљиви рачуни и досадне приче о неким другим, удаљеним, богатим крајевима са фабрикама.



Многи од њих у Рачи на великогоспојинском вашару заборављају да им се баш тих дана неповратно завршава голокрако и клемпаво дјетињство. Да улазе у свијет одраслих, да им, осим шишања косе слиједи и бријање. Да више у Сремску Рачу о Великој Госпојини не могу ићи боси. И голи се купати у ријеци.

То сада, у Сремској Рачи, у широком њеном главном шору, све заборављају. Све што виде им је милено. Неодвољиво. Њежно и топло. Постиде се што су све то на мосту хтјели оставити и винути се у плавичасте омамљујуће измаглице и титраве даљине.
А сада?

Након више од пола вијека. Некадашњим остриганим дјечацима скратиле су се и ноге и руке. Набубрили су им стомаци. Косе почеле увелико да сједе. Имају бркове. Носе бијеле кошуље и угланцане ципеле. Поред челичног моста изграђен је још један. Широк и грбав на средини. Чини се као да је увукао стомак. Ружњикав. Заклонио стари мост. На њему нема вјетрова. Нити се могу видјети плавичасте даљине. Нови мост је посве глув – зову га „Европа“. Таман му одговара тако име.

Стари Мост краљице Марије самује. Закапијали га са обје стране. Као да су му, пошто личи на орла, подрезали крила и нокте. Нема више ни некадашњих босоногих равничарских дјечака да их он загрли. Да им покаже даљине. Да забруји вјетровито.

Дјечаци су порасли. Сада и они имају дјечаке са издуженим рукама и ногама, али њих не интересује великогоспојински вашар. Да невоља буде још већа – нема више ни вашара у Сремској Рачи. Додуше, на Велику Госпојину, у центар села, дође неки сремски паор са лубеницама, дињама и бресквама, али нема никог да то купи. Рашире и мали рингишпил, поредају играчке и оно „ко набије тај добије“. И то је све од некадашњег, гласовитог, шареног, звучног и широког вашара у овом, сада убогом сремском сеоцету.

Усамљеном мосту добро су позната та великогоспојинска раздирања дјечачких душа. Њихово цијепање на хоћу-нећу. Зна да је свима на крају остало само оно хоћу и да многи нису могли одолити сиренама ишчезлог Панонског мора. Кренули су у плавичасте даљине, али су им се оне увијек, када им се учини да су им се приближили, поново одмакну, посиве и поплаве и загргоље. Поново их маме. Многи некадашњи остригани дјечаци никада им се нису могли одупријети. Или им се то бар сада тако чини?

Искрено, у то више нико више није сигуран. .

Ово је само мала приповијест о некада миленим великогоспојинским данима у равницама, који су протутњали и изгубили се некамо далеко у паноснком плаветнилу – тамо гдје још скрите обитавају изгубљене морске сирене..

И о остриганим деранима који су се сада негдје скрили. Скрасили су се. Да ли у сједим косама, да ли у вјетровима који покаткад зацвиле око старог моста? Ко то зна?

Ипак, када дође Велика Госпојина, сједим подшишаним и избријаним главама, и дан-данас однекуд се јаве плавичасте даљине. И забрује тако да их једино могу чути они некадашњи босоноги мали равничари. И даље их маме. Бар накратко и распале им скитачку душу.

Само то се мора пажљиво ослушнути.

Али то једино може учинити онај ко је, бар једном, преко Краљичиног моста преко ријеке Саве, остриган до главе и са подрезаним ноктима, ишао на великогоспојински вашар у Сремску Рачу.

БН/Тихомир Несторовић