Игра коло на чекићу

Мало се зна да Семберија има своје аутохтоно музицирање - пјесме и игре - без утицаја мелоса других, околних подручја: Србије, Босне, Славоније, Крајине, Херцеговине и Срема.

Република Српска 18.02.2017 | 19:59 Од шездесетак евидентираних народних кола која се играју у семберској равници скоро је половина настала баш овдје и носе имена по неким равничарским топонима, јер равницу хоће пјесма и уз шаргију, уз двојнице и гусле.

Равницу хоће и пјесма утроје, учетворо и упеторо. Хоће је и пјесма с прстом у уву, јер се тако даље и јаче чује, али и пјесме са пространих њива, са бостаништа, повртњака, ливада, пашњака, утрина, са испашишта и молитвишта - хоће је и пјесма и са ријека Саве и Дрине.

У Семберију кајда кајду увијек стиже, па се у њој преплићу и нижу, надвисују и роје, оре се и пјевуше. Тако се и сада оре пјесме у Вршанима, Новом, Трњацима, Којчиновцу, Црњелову, Дворовима, Бродцу, Сувом Пољу...

Оре се и мушке и женске пјесме. Дјевојке из Амајлија пјесму моле да на вјетру стигне до њихових момака на ријеци Сави и да им поручи да не пију њену воду, јер су је затровале виле.

Момци из Новог пјесмом, опет, моле своју ријеку Саву да им не ода тајне. Њима пјесма помаже да олакшају душу, па зато покаткад подврисну као гладни курјаци, поцикну и ставе прст у уво и запјевају, а на вратовима им набрекну вене као гује.

Пјесма хоће и честите старине обучене у "бијеле рубине", са опанцима и дугим шареним чарапама на ногама, прслуком на грудима и шубаром од јагњеће коже на глави. Маниром добрих домаћина старци пјевају о врелим дјевојачким прсима, о момачкој фрули, о коњима враним, о...

Пјевају старци, али их и млади подржавају, па запјевају старе пјесме, за сада невјешто, али све чешће.

Оре се тако пјесме, и старе и нове, али је најјача она: "Што је села одавде до Срема - од мојега љепшег нема". У Семберији су настале и пјесме о дјевојци ружи бијелој, о Лели карамели, о чобаници љепотици, о колу и шаргији, о Црњелову - селу родном, о невјести и дјеверу, о жутан-трави у Глоговцу...



У семберској равници се пјева и када се оре и сије, сади и расађује, залива и плијеви, када Сава плави и када сунце пржи. Пјева се и када роди и када омане, када се иде на сијело, али и на починак:

-"Ој, ђевојко, с ким си ноћас заспала?“

Равницу хоће и коло, па је много народних игара настало баш ту. Нека су заборављена, али су обнављањем културно-умјетничких друштава по селима, поново заиграна.

У Семберији се играју стара кола, нека вјероватно потичу и крајева одакле су прије више од двјеста година стигли преци данашњих Сембераца, углавном из Херцеговине. Кола у равници играју се по броју корака, а тако се и зову: двојац, тројац, четворак и шесторак. Неке игре имена су добила по селима - батковљанка, магнојевчанка, модранка, сељанчица, крушчица и слично.

Играју се и кола уз пјесму, па их најчешће називају по првим стиховима у пјесми - "Мала башта", "Ој цурице", "Игра коло на чекићу", "Рузмарин", "Дерданка"... Има и обичајних кола која се играју о појединим вјерским празницима: Лазаревој суботи, Петровдану, Ђурђевдану и другим.

Нека народна кола у Семберији добила су имена по онима који су га први повели или најљепшем коловођи - Пантино коло, Ђурђијино коло, Вукино коло... Мјеста у селима гдје су играна кола и сада се називају колишта, а понегдје молитвиштвима, вашариштима и игриштима. Тачно се зна гдје су колишта у Доњем Црњелову, Којчиновцу, Голом Брду, Модрану, Доњој Чађавици, Љељенчи, Загонима, Глоговцу, Метеризима, Балатуну, Поповима, Велином Селу, Дворовима, Међашима...

Кола су се играла и другим мјестима у селима: у пространим двориштима, великим дрвеним магазама, под трешњама, у јабучику, под храстовима, на раскрсницама, у тополицима, у црквеним портама и на ливадама, а вријеме је учинило да су кола касније играна у читаоницама, у домовима културе и школским учионицама - а онда стала. Замало, па заувијек.

На срећу, захваљујући носталгичарима и љубитељима старина кола су "оживљена", па се поново играју. Новоформирана културно-умјетничка друштва на репертоару имају по пет или шест аутохтоних, семберских кола, која су "равноправна" са играма из Шумадије, Поморавља, источне Србије, Врања и других крајева познатим по фолклорном стваралаштву.



Они који знају покрете и ноте стручно су их записали да се и тако трајно сачувају од заборава. Уз кола очуване су и народне ношње.

Тако и пјесма и игра воле равницу између двије ријеке. Воли и она њих. Тако је то у Семберији од давнина давних, од када су у њено пространство стигли Херцеговци са дугим шареним чарапама и опанцима без потпетице, али и Врховци са дугим бијелим вуненим докољеницама из љуте Крајине. Први су заиграли коло равничарско и подвикнули - "Ој, ха!".

Два и по вијека послије њих поново се разлијеже - "Ој, ха!", али на други, равничарски начин.

(БН телевизија / Тихомир Несторовић)