Посљедњи дани барона Минхаузена

Одавно се на српској политичкој сцени није појавио тако вјешт манипулатор и обмањивач који истовремено збуњује и своје присталице и љуте противнике и међународне посматраче. Његова основна карактеристика је да од сваке животне ситуације прави драму и диже тензије и тако скрене пажња са основних тема. Да би остварио своје животне циљеве и оправдао своје властито постојање сије неповјерење и спутава сваког у чијој се близини налази.

Република Српска 21.01.2017 | 16:13 Остала му је само његова шифрована телевизија која, карневализацијом медијске сцене, од не баш паметног и популарног политичара, ствара култ безграничног вође који мами и плијени памећу и поштењем. Преко своје медијске куће та фигура оставља утисак способног менаџера који влада ситуацијом, а уствари иза свих његових ријечи крије се креатура која о многим стварима не зна ништа. О животу најмање има појма.

Анализирајући његов психолошки профил и његов духовни преображај из љутитог опозиционара у још љућег противника самог себе, није тешко закључити да је он политички дифтонг, двоглас болесног разума, истовремено и лудак и бједохушкаш који увијек запријети биједом када се помену ријечи понос и достојанство.

Није тешко закључити да је он мали плачко и ронилац суза, са великом количином гњева и бијеса, као да је он корисник социјалне помоћи, а не већина грађана коју чека неизвјесна будућност.

Ради се о манијакалном лажову екстра класе који избјегава да носи терет који носи његов народ. Његов дневни распоред је, за разлику од грађана Републике Српске, који се ноћу питају шта ће са њима бити сутра, савршена дневнополитичка пропаганда.За разлику од народа који је покраден, уморан, развлашћен и апатичан, он је одморан, чио и ведар за сукоб са невидљивим непријатељем.

Та добро упакована маса од два метра је пропустила да се у рову сукоби са видљивим непријатељем, пропустила је сиромашење и егзистенцијалну драму деведесетих година, али зато данас мирнохушкашком политиком чува достојанство наших народа и народности.

Потпуно отуђен од суштине проблема, као генерални секретар за маглу, он нема никакав национални програм, не пропагира потребу институција да преузму контролу у држави, не разумије континуитет пропадања, не жели да мијења правила игре, како би имао због чега да нас растеже као “далапе” и држи на узди као пијано јаре.

Он нас убјеђује да је добро што нам је горе, да би нам у будућности у коју вјерујемо било боље. Нашавши се у позицији да преузме тоталитатну власт, коју обавезно прати велики новац, претворио се у строгог јужнокорејског послодавца који постројава непослушну нерадничку класу и спроводи политику и концепт неолибералног богаћења појединаца.

Он није диктатор. Он је политички предатор.

Жртве које је већ неко самљео, он скупља као трофеје.

Он је, простим ријечником, доку.чио и богу и народу.

Дефинитивно, он више не зна ни гдје је, ни куда је кренуо, параноја га потпуно опхрвава, крај се ближи, али он о њему и не сања. Тијело му је још снажно, али дух, већ добро начет вирусом власти, блуди по хоризонту и спрема се за велика дјела. Потпуно заклоњен од реалности, нити види - нити чује, да му и пријатељи и непријатељи, у подножју његове палате, већ скупљају гранчице за потпалу и шиље ражањ за његово политичко печење.

Сигуран сам да он, када се пробуди и у огледалу види себе „високог, лијепог и паметног“, помисли да ради исправно, да је добар човјек који воли свој народ, да је добар кошаркаш, да је добар пјевач.., али је проблем у томе што ми дебело плачамо његов ентузијазам.

Крајње је вријеме да врати Сњежаниној маћехи њено огледалце и суочи са са стварношћу.

Аутор: Војислав Ерцег, предсједник ПзБЛ