Тајна подземног краљевог града

За зворничко Подриње одувијек су се отимале царевине и њихови главари: Аутаријати, Скордисци, Дрињани, Римљани, Немањићи, Дубровчани, Турци, Аустријанци, Угри, и остали, јер је оно значајно стратешко подручје, а Зворник на лијевој и Мали Зворник на десној обали ријеке Дрине битна су војна утврђења. О томе свједоче бројни археолошки остаци. Претпоставља се да је баш између ова два града имењака некада био и гласовити римски каструм, утврђење Ад Дринум.

Република Српска 20.01.2017 | 18:51 У Малом Зворнику осим Ад Дринума постоји још једна енигма, подземни краљев град, ништа мање мистериозан и тајанствен. Ријеч је о необичном грађевинском подухвату у дубини великог каменог брда, на самој обали ријеке Дрине, код зворничког Старог моста.

Грађевина је лавиринт, одаја намјенски ископаних у љутом камену за краљево ратно командно мјесто. Градња овог тајног подземног града почела је 1932. године а у њему су, на дужини више од једног километра: ходници, дворане, сале за врховну команду, за краља, владу, генерале, ордонасе, ађутанте, стражу и гарду, те црква и собе за смјештај свих који живе у овом објекту.

Изградња катакомби стручно је рађена и у њима је стална температура око шеснаест степени. Влаге скоро да и нема. Само на једном мјесту, предвиђеном за смјештај коња, покаткад се појави по која кап воде.

Подземни безимени град, бар се тако претпоставља, јер је његов пројекат недоступан јавности, има најмање дванаест излаза закапијаних масивним гвозденим вратима. Ови излази уједно су служили и за вентилацију. Подземни објекат може да издржи и експлозије чак и највећих авионских бомби.



Становници овог величанственог и пространог подземног града, да су га користили у Другом свјетском рату, јер је намјенски грађен баш за велике свјетске сукобе, имали би веома повољне услове за живот и рад.

Објекат је грађен по тада најсавременијим грађевинским и војним стандардима, па се зато, уз минималне преправке, може користити и у савременим ратовима. У садашњим геополитичким приликама овај лавиринт изгубио је сваки војни и стратешки значај, јер се налази на самој државној граници, а и саобраћајне и друге комуникације нису најподесније за ефикасан рад команде.

Након што је завршено копање града, још се не зна колику површину захвата, а дуг је око километар и по, мајстори су почели малтерисати и кречити зидове и таванице. Све просторије биле су окречене у бијело, само је у дворској капели при врху постављена декорација.

Подземни град је дјело краља Александра Карађорђевића и радови на његовој изградњи трајали су све до његове погибије у Марсеју 1936. године. Након тога све је стало, па је омалтерисана и приведена употреби само половина објекта.

У утврђењу је могло да се смјести краљева свита, врховна команда, ратна министарства и око пет хиљада људи. Ово командно мјесто никада није коришћено, а ако је вјеровати историографима и свједочењу савременика из Зворника и Малог Зворника, на почетку априлског рата 1941. године млади краљ Петар Други Карађорђевић дошао је у Зворник у овај објекат да организује одбрану краљевине. Са њим је дошао и дио владе и дворјана. Кратко су боравили у овој ратној резиденцији, свега три или четири дана, можда и мање.

Забиљежено је да је млади краљ прешао преко моста на Дрини који је, такође, изградио његов отац Александар, а дочекао га је тадашњи предсједник општине Зворник Станко Николић.

Како се ратна и војна ситуација неповољно одвијала краљ Петар Други је напустио овај подземни објекат и наставио на југ, а касније и у изгнанство - у доживотно избјеглиштво.

Ово дјело Карађорђевића остало је да нијемо свједочи о једном дијелу наше историје. Све вријеме је био забрањен и недоступан јавности, упркос томе што је у непосредној близини најпрометније западносрбијанске територије - подринске магистрале.

Прије неколико година дозвољен је улаз у њега, али још не у оној мјери у којој би требало. У дијлу који није измалтерисан, већ су се почели појављивати пећински накити - сталактити и сталагмити. Тек су се забијелили, јер је протеклих седамдесет и нешто година кратак период да се они више наталоже.



На крају грађевине налази се и бунар који је требало да снабдјева посаду водом за пиће. Вода је, вјеровали или не, у камену хладна и бистра и исправна за пиће, упркос томе што се скоро и не користи.

До овог објекта у стијени је укопана православна црква у којој богослужење врши малозворнички прота Милета Таоваревић, који је, уједно, и водић кроз краљев подземни град.

До тада подземни град мирује у тами, а на довратницима преко дана мирују окачени шишмиши. Помјере се само мало када им се приближи рефлектор или бљесне блиц фотоапарата.

У овом крају се приповиједа да постоји и подземни пролаз испод Дрине на лијеву опбалу, али све је то у домену маште. Постоји само ван објекта такође укопана у стијену, мала црква у облику крста у којој се обавља богослужење.

Остале тајне подземног краљевог града су и даље недоступне. Можда тако и треба.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)