"Златно грло" учитеља Јекаре

Кол'ко има одавде до Срема
Од мојега села љепшег нема.

Република Српска 16.01.2017 | 19:15 Тако учитељ Слободан Јекић пјесмом казује о свом родном селу Амајлије, али и о свим осталим семберским селима, јер се ова грлена пјесма чује широм равнице. Поносна пјесма. Узвишена и искрена.

Уосталом, све се у Семберији пореди са Сремом и Мачвом, па и сама села, а насеља с обје стране ријека Саве и Дрине су готово иста, па и пјесма у њима. Да њихова села личе на она сремска, стихом и кајдом веле и Мачвани. Прво су то потврдили Бадовинчани, а онда и сви остали поред ријеке Дрине, све до Равња, па онда на сјеверу ове равнице поред ријеке Саве, све до Ноћаја.

Не зна се када је настала ова пјесма, али сигурно давно, јер су сремска села са широким шоровима, клупицама поред капија, са тротоарима, дрворедима, окреченим кућама у бијело, са великим раскрсницама и са биртијама у њиховој близини, са покошеном травом поред путева – плијенила пажњу Сембераца и Мачвана, али и стварала им чежњу да и њихова села буду таква.

Пјесму су, свакако, испјевали момци, на посијелима, вашарима и светковинама, како би дјевојкама из других мјеста поручили да је њихово село лијепо – да му равног надалеко непа, па чак ни тамо пријеко – преко ријеке.

А низијска пјесма, па ма из које је равницем осликава и менталитет и свеколики живот људи у њима. Сремска пјесма више је бећарска. Ведра је и широка. Она која мами, разгаљује и пали душу. Оне у Мачви и Семберији готово су исте. Сличне су. Исти напјев, исти стихови, исте кајде. Само су семберске отегнутије због меког, ијекавског изговора (бар нам се тако чини да јесте) изузев када Семберци запјевају утроје, онако како су, у њиховом старом носталгичном, горштачком, херцеговачком завичају, некада пјевали њихови преци, па тај мелос донијели и у равницу између двије ријеке...

И та бећарска, али и те носталгичне груну до самих небеса. Из раздрљених чобанских, паорских, ратничких прса. Разлију се преко високих храстика и врбака, преко широких ријека. Загргоље или запљусну као воде Саве и Дрине. Често се, и бећарске и носталгичне, пјесме стопе у једну арију. У равничарску. У домаћинску. У момачку и дјевојачку. Тако је то у земљи виловитој - око ријеке Дрине Зеленике, па све до Саве и Срема, јер се за њу и њено приобаље вели да је то вилинска – слободарска земља.

Слободан Јекић – за његову генерацију Јекара - баш је из земље виловите. Зна и бећарску, а још више ону носталгичну арију. Насисан виловитим росама и ведринама, буковима и хуковима, модринама и висинама, пјева момачке пјесме. Равничарске. Почео је прије скоро шездесетак година са својим комшијама и рођацима у Амајлијама. Сада то чини и са мјештанима Дворова у којима живи.

Када Јекара поведе пјесму Кол'ко је одавде до Срема, а прихвате је његови равничари, слушаоцу се учини да и сама ријека Дрина на тренутак застане, да ослушне пјесму, па је онда, када поново загргољи, понесе са собом све до ушћа у Саву - баш до Срема.

Ова плаховита ријека носи и друге пјесме учитеља Јекаре. И увијек када их чује застане, па се чини да размишља на коју ће потећи страну. Пјесма јој воду заустави. Зеленика ослушне пој равничара, па као да се прене из дубоког сна, тргне се и настави – баш до Срема.
Јекарине пјесме извијају се изнад врхова подринских и посавских врбака, изнад ада и старача, јечмишта и пландишта, изнад пространих равнина Семберије, Срема и Мачве, па се онда одбију врхова Цер планине и поносне Мајевице.

Ливадица свуд около жица
Овце чува лијепа чобаница,
Овце чува жалосно попијева,
Ој, драгане, што ми те нема?

Јекара је одувијек волио лијепу изворну пјесму, ону која се пјева учетворо, упеторо или ушесторо. У дјетињству је научио доста пјесама од својих комшија у Амајлијама, али и од Мачвана – од људи с обје стране Дрине Зеленике. Сада их зна на стотине.

А напјеви поред ове ријеке Зеленика су грлени. Широки као и Земља виловита. Исти су... И тамо гдје се на њене равнице гледа с плаве Цер планине, али и са врхова Мајевице. Исти су и на дринским буковима, на старачама, по шибовима и спрудовима.

Учитељ Јекара наступао је на скоро свим културним манифестацијама у Српској и Србији, али и у иностранству. Препознатљив је по снажном, мужевном гласу и мирноћи док пјева носталгичне пјесме.

Цвијетај, ружо, зелено и бијело
да закитим чојано одијело.

Јекара настоји да задржи њихову изворност - да буду баш онакве како су пјеване прије стотину година. Свака од тих пјесама има лијепе текстове, јер су тим рјечима људи из Земље виловите, из Подриња, Мачве, Јадра, Поцерја, Семберије и подмајевичког краја изражавали љубав, патриотизам и сва остала осјећања. Са овим пјесмама ишли су и у ратове и у сватове, на крштења и причешћа, у ропство и врачали се кућама.

Временом, његовање изворног мелоса постао је завјет учитеља Јекића. Права заклетва.

Осу се небо звијездама,
равно поље овцама,
овцама нема чобана,
до једно дијете Радоје
и оно лудо заспало.

Дворови су одувијек имали добре пјеваче и играче. Имали су и добро културно-умјетничко друштво, а онда је све то стало. Учитељ Јекара осјећао се одговорним да оживи и пјесму и коло у Дворовима. Почео је почетком новог миленијума да вјежба своје ђаке и посрећило му се - сада Дворовљани поново имају добре пјеваче и фолклористе. И властити фестивал. Мало ли је?

Одласком у пензију Слободан Јекић није оставио пјесму. Редовно вјежба са аматерима из Дворова, а често запјева и са својима у Амајлијама. Вели да су му најдраже пјесме које почињу ријечима ај вај, јер су мелодичне и захвалне за пјевање. На срећу, има баш доста, нарочито мачванских пјесама, које почињу тим ријечима.

Јесам ли ти говорила, Миле,
да не пијеш ладне воде Дрине, ај вај,
Дрину воду затровале виле,
па се бојим и тебе ће, Миле, ај вај!

Кад учитељ наступа увијек је у средини групе, у сивом одјелу. Навикао је на ту боју, а његови пјевачи носе тканице, јелеке и традиционалне бјеле равничарске кошуље. Пјесма му много значи и никада се није стидио што воли сељачку музику, како су ово пјевање некада називали равничари. Она баш има душу и кријепи и пјевача и оне који је слушају. Мило му је што се сада и млађи интересују за старе аутохтоне изворне пјесме и кола. Значи то да пјевајући није проћердао више од половине свог живота.

Учитељ Јекара најчешће пјева Озрен горо, шикаро зелена, затим Осу се небо звијездама, Опадај лишће са горе, Пјевај ми пјевај, али и Дрино водо, хај вај, Дрино водо, не руши ми аде...

Опадај лишће са горе,
па покриј моје трагове
да ме мој драги не нађе.

Златно грло учитеља Јекаре. Домаћинско. Учитељско. Питомо, али поносно, искрено и топло. Зато и груне:

Кол'ко има одавде до Срема
Од мојега села љепшег нема.


БН телевизија (Тихомир Несторовић)