Прича о коњима и Мити барјактару

Свеколики живот у равницама поред ријека Саве и Дрине зависио је од коња.

Република Српска 17.10.2016 | 10:10 У Срему су гајени крупни, издржаљиви и јаки коњи за обављање најтежих ратарских послова и за извлаћење великих трупаца из сремских шума.

Слично је и у Мачви, али се у тој равници држали, а и сада је тако, расни тркаћи коњи.

Скоро да и не постоји домаћинска кућа у Мајуру, Богатићу, Шапцу, Клењу и другим мачванским мјестима а да нема бар једно расно грло. Обично гаје кобиле које доносе подмладак, а пунокрвне ждријепце узагјају само одабрани домаћини, које након завршетка касачке каријере пуштају на кобиле.

Свако веће мјесто у овој равници између планине Цер и ријеке Дрине има и хиподром.

Мачвански коњи побједници су на бројним тркама у Београду, Шапцу, Бијељини, Будимпешти и другим градовима. Већина расних грла је увезена. Постоје људи који памте и биљеже педигрее свих касачких коња.

На посебан начин се одређују и имена ждријебадима. Увијек са почетним словом имена кобиле мајке, што омогућава да се прати родослов многих грла. По правилу имена имају осамнаест слова.

Некада су читава имања давана да се набави нови коњ - да се освјежи крв, како то кажу узгајивачи коња. Чини ми се да нико на свијету не воли тркаће коње као Мачвани.

Мачвани су и у ратове одлазили на коњима. Нажалост, често су ти храбри ратници доношени пребачени преко коњских леђа. Један од њих је погинуо на коњу, али на њему није враћен у завичај. Сахрањен је тамо гдје је и погинуо.

То је барјактар, заставник Мита Поповић из Синошевића код Шапца, учинивши на коњу херојско дјело 1915. године у Ћићевцу.

Мита Поповић рођен је 1888. године у једној од најугледнијих фамилија у Србији тог времена. Сва три његова брата били су познати људи: најстарији Марко био је агроном, Раде ђенерал и Андрија пуковник. Мита је завршио је четири разреда гимназије и био је неко вријеме и предсједник општине у Накучанима.

Све четворица Поповића учествовала су у одбрани Србије у Првом свјетском рату. И то на коњима. Били су у биткама са Аустроугарима на Церу, Гучеву, Мачковом Камену и Колубари, а онда и против Нијемаца које је предводио фелдмаршал Мекензен када је његова солдатеска 1915. године пробила одбрану Београда.

Мита Поповић био је барјактар дивизијског коњичког пука. У Ћићевцу је његова јединица пружила жесток отпор Нијемцима 15. септембра 1915. године, али су, малобројни и слабије опремљени, попуштали пред јачим непријатељом.

У неравноправној борби од цијелог коњичког пука остала је неколицина коњаника. Неки су предлагали да се предају, да не гину узалуд. Сви осим заставника Мите Поповића.

Мита је лагано, као да се спрема у сватове а не у сигурну смрт, прво скинуо дивизијску заставу са копља, пољубио је и обмотао око свога тијела. Извадио је сабљу из корица, високо је подигао десном руком, а у лијевој је држао официрски пиштољ, па је на свом риђану у галопу јурнуо на запрепашћене Нијемце.

Када се сасвим приближио првим непријатељским редовима, њемачки официр је командовао паљбу. Мита је изрешетан мецима, обмотан дивизијском заставу војске Краљевине Србије, пао са свог коња.

Мекензенови војници били су задивљени херојством српског заставника на коњу и високим схватањем војничке части, па су пренијели тијело Мите Поповића у Ћићевац и уз највеће почасти сахранили га на сред главног градског трга. Подигли су му и споменик са натписом:
ХИЕР РУХТ ЕИН СЕРБИСЦХЕР ФАХНЕНТРАГЕР - што на српском језику значи: ОВДЕ ПОЧИВА ЈЕДАН ХЕРОЈСКИ СРБИН.

Послије почасног плотуна, њемачке трупе су продефиловале поред гроба храброг српског заставника.

И сада на главном тргу у Ћићевцу стоји тај споменик, необично гранитно обиљежје, а на десној страни ћићевачке цркве стоји бронзана плоча са именом Мите Поповића из Синошевића код Шапца. Његов син Мита, носио је очево херојско име, био је угледан и наочит учитељ у Накучанима.

Сличних прича о јунацима коњаницима, који су показивали како се брани отаџбина има на претек у равницама поред ријека Саве и Дрине. Ново вријеме донијело је нове обичаје и начине ратовања. Коњаника више нема у војсци, али зато има доста мирнодопских, ововремених казивања која су питома и милена као и што су коњи - грациозне и племените животиње.

Казујемо једну од њих.

Коњ је најплеменитија и најљепша животиња. Ни човјек човјеку не може узвратити љубав и повјерење као што то може коњ учинити свом власнику или џокеју. Није онда ни чудо што коњарство у равницама са обије стране ријеке Дрине има дугу традицију и што се у Семберији и Мачви узгајају пунокрвна грла, која су позната на цијелом Балкану.

Тачно се зна када је које грло стигло у ове равнице, ко су им били преци, а које су потомке дали. Коњарство у Семберији има традицију дужу од стотину педесет година. Памте се све трке, побједничка грла, џокеји, власници...

У Семберији је, прије више од једног вијека, настала и она чувена народна пјесма Ах, мој доро. Савремена пољопривреда и модерни живот у селима били су озбиљно запријетили да посве потисну коње, али захваљујући ентузијастима посљедњих година све је више штала и ових животиња. Охрабрује што млади, посебно дјеца долазе у штале и падоке, брину се о коњима и јашу их. Зато се с разлогом очекује да ће поново семберским друмовима јездити пунокрвни коњи.

За разлику од Сремаца и Мачвана Семберци посебно гаје љубав према коњима. Веома их поштују, јер су некада њихови преци су, са сепетима окачених преко коњских леђа, дошли у ову равницу из старог, кршног херцеговачког завичаја.

Ти мали, али чврсти коњи савладали су планинске врлети, горске заравни, плаховите воде и дуге равнице носећи на својим леђима дјецу, старце и нејач.
Касније су и Семберци гајили расне, пунокрвне коње.

И сада то чине.

С искреном љубављу, наравно.

А прича о Мити барјактару често се приповиједа у мачванским кућама.

И заслужио је.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)