Из серијала Приче завичајне: Пајини дукати

Приповиједа се. Ова прича личи на лијепе, милене, староставне каже какве су некада дједови казивали унуцума сједећи уз огњиште у дугим зимским ноћима и када су се ројиле варнице са упаљених пањева, па сјале, дизале се увис и нестајале некамо у мрклини чађавог поткровља.

Република Српска 07.10.2016 | 10:20 Због тога је и ова приповијест посве искричава. Засја, уздигне се изнад казивача и слушалаца, па се негдје скрије. Веле да се она уистину догодила и да се дуго помиљала, а онда се временом, сладуњава и необична, и као и искре са огњишта, гасила и нестајала. Скоро је заборављена. Сада се само понекад, узгред помене у градишким селима подно Просаре – између ове горовите горе и ријеке Саве, па се опет некамо затури. Да се не би посве угасла први пут је биљежимо и преносимо другима.

У неком селу под Просаром, некад давно, не зна се у ком добу али засигурно у аустроугарској царевини, догодило чудо невиђено. Скоро бајколико. У том крају живио је сиромашак Пајо. Да би прехранио чељад даноноћно је радио, чак и најтеже послове. Па како то бива у приповијеткама из давнина давних, недокучивих и покривених свим веловима времена, Паји се посрећило – испод повећег пања ископао је ћуп пун дуката. Невиђено богаство. Као у бајци.

Златници. На претек. Неслућено много.

Ко их је ту закопао, сакрио или оставио, свеједно, чији су, из ког су времена, одакле су и како ту доспјели никад се неће сазнати. Пајо је, више изненађен и уплашен него обрадован, кришом пресуо дукате у торбу, па их понио у први четвртак, када је пијачни дан у Градишци да их прода. Тако је некада на тржницу носио пасуљ, јаја, орахе, жито...

Сврати у кафану на пијаци, сједне за сто у њеној средини - за онај резервисан за газде и виђеније госте - и наручи ракију.

- Бјежи, гољо, од тог стола. Не прљај ми столице. Ако имаш пара сједи тамо за врата – издерао се кафеџија на њега.

Сиромашак Пајо у изношеној, изблиједелој одјећи, на којој је била све закрпа на закрпи, необријан и са искрзаном шубаром, извади из џепа дукат и звекну га на сред стола.

- Газда, ракију! – оштро му нареди Пајо.

- Одма'... Одма'... Дијете, дај ракију овом домаћину. Пожури! – одобровољи се кафеџија и бијелом крпом поче брисати сто испред њега.

- И печења јагњећег – нареди сиромашак.

- И флашу ракије – додаде кафеџија.

- Одакле си домаћине? – упита га сједајући за његов сто.

- Доље испод Просаре. Поред воде Саве. Кућа ми је поред ћесте код криве јабуке.

- А имаш ли ти још ових дуката?

- Их. Колико 'оћеш. Пуну торбу! Донио сам и' продати – разведрио се Пајо.

- Па, ево, ја ћу ти их купити – понуди се кафеџија, па торбу с дукатима, без бројања, погодбе и цијене, однесе у своју собу. – Дијете, овом домаћину на сто шта му срце жели.

А Пајо се раскравио. Босоног се раскорачио за столом, заваљен у столици. Први пут у животу. Сједи за пуном трпезом ића и пића и то на сред кафане. Пијаца притисла тржницу. Сљегао се силан свијет с Просаре, из Лијевча, отуд од Козаре, па и Пријечани из Славоније.

- Дијете, почасти овог честитог домаћина – наређивао је кафеџија, па чим би шта од посуђа остало празно младић би га одмах склањао.
Ближило се подне. Вријеме када се сељаци припремају за повратак кући. Пијаца се полако празнила. А Пајо и даље распојасан. Накривио шубару – газда. Раздрљио космата прса. Раширио се. Чини му се да је својим тијелом испунио цијелу кафану. Задовољан. И срећан. Нико као он. Главни. Сада, ето, и богат.

- Газда, да видимо рачун – рече кафеџији.

- Ама, добри домаћине, сједи и уживај. Па, не прави се сваки дан овакав посао. Дијете, дај ракијуе и рашчисти сто испред човјека да му не смета.
Пијца се празни. Све је мање сељака. Посебно оних испод Просаре. И Паји се иде кући. Купиће, мисли, меса, ракије, два велика 'шенична кру'а у пекари, алве, гаћа, опанака, кошуља... Да се сви његови сити наједу и обуку.

- Газда, да видимо рачун

- Одма', домаћине, само да послужим ове госте. А који ти оно бјеше?

- Пајо. Тежак испод Просаре.

А сунце отскочило. Касно поподне. Пијаца одавно празна. Сви су отишли кућама једино градска сиротиња пребира по плацу тражећи неку изгубљену пару или нешто што су заборавили сељаци.

- Газда...

- Шта је, гољо. Шта се дереш? – прекиде Пају крчмар.

- Па, газда да видимо онај рачун за дукате.

- Дукате? Какве дукате? Јеси ли ти сишао с ума. Откуд теби дукати?

- Па, јутрос ми утврдисмо пос'о. Дао сам ти пуну торбу дуката.

- Људи, чујете ли ову пијану будалу? Какви дукати? Сједиш ту и жвалавиш уз чашицу. Ни за њу ниси платио, а иштеш некакве дукате.

- Напоље с њим. Удри сељчину – пријетили су варошани којих је наједном била пуна кафана.

Тако и би. Избацише Пају из кафане. Изудараше га ногама и моткама, па се све смири. Сиромашак крену полако у своје село. Дукати како дошли, тако и отишли. И није му било жао. Ако ништа – бар се једном у животу јадничак газдински најео. И напио колико му је душа тражила.

Пајо се поново вратио свом тежачком послу, а од свега тога остала је ова приповијест. Истинска. И поучна. Занимљива, тугаљива и несвакидашња.
У том крају више никад нико, бар да се зна за то, није ископао дукате. Нити било шта скупоцјено. А да ли ће? Е, то нико зна?

БН телевизија (Тихомир Несторовић)