"Свракин блуз" Урсуле Јовић из Аустралије
Гласовити филм „Аустралија“ редитеља База Лурмана, романтична епска авантура, смјештена пред почетак Другог свјетског рата, када британска аристократкиња леди Сара Ешли, глуми је Никол Кидман, долази на далеки континент да спасава наслијеђено имање и тиме улази у велику авантуру свога живота. У овој дирљивој причи леди Ешли уз велике тешкоће успијева да сачува имање.
Република Српска 20.08.2016 | 13:16
Горка и трагична судбина те абориоџинске жене никога није оставила равнодушним, али је мало ко знао да је та млада аустралијска глумица Урсула Јовић, по оцу српског, семберског поријекла, а по мајци Абориџинка и да живи баш у Дарвину.
Тек касније, када је филм „Аустралија“ постао свијетски хит бројни српски листови у својим написима откривају да је Урсула однекуд из Србије, да је поносна на своје српско поријекло и да је велико глумачко изненађење.
За Аустралијанце, за њене земљаке, Урсула Јовић је већ била позната џез пјевачица и глумица, јер је и до тада остварила запажене улоге на аустралијској позоришној и филмској сцени, а на музичкој већ је увелико сјала њена звијезда.
Урсула Јовић је заиста српског поријекла. Тачно се зна чија је и ко су јој најближи сродници. И она то зна али и њени Јовићи у Семберији јер су Урсулини коријени у селу Бродац. Још одређеније - у његовом засеоку Јелаз, само километар и по од моста на ријеци Сави и граничног прелаза Рача.
Њен отац Слободан је од оца Димитрије и мајке Милије. Тако ова дива у маленом Јелазу има бројну родбину: стричеве, стрине, браћу, сестре... Има родбине и у осталим семберским селима.
Јелаз је невелико насеље, са тридесетак кућа пореданих као перле на ђердану дуж пута који пролази кроз њега и губи се у пространој семберској равници. У Јелазу је, веле, одувијек била борба непрестана са природом: са баруштинама, глибом, поводњима, комарцима, са неплодним њивама, густим шумама, дивљачи, рибама, граничарима, сушама...
Упамћене су и велике поплаве, посебно она катастрофална 2014. када се Јелаз давио у поводњу дубоком више од два метра.
Памте се и сушне године. Оне посне. Било како било у Јелазу су увијек биле гладне године.
Јовићима је то, посебно, својствено. Они су стара семберска фамилија. Имају надимак Карабовићи. Покаткад их називају Џиџићима, јер им је некада предак Мико стално пјевао пјесму Ој, дјевојко, џиџо моја, па због тога је остао упамћен као Мико Џиџо, а његови потомци постадоше Џиџићи.
Јовићи су тихи, вриједни и честити људи. Урсулин дјед Димитрија био сиромашак али поштен човјек. Имао је четири сина: Слободана, Петра, Стјепана и Славишу.
Слободан је Урсулин отац. Најстарији је од браће Јовића. Рођен 1950. године. Отишао је поодавно из родног Јелаза у инострансатво. У Аустралији је четрдесет и три године.
Његов брат Петар, познатији у селу као Периње, једно вријеме је живио у Зајечару. Тамо се ородио и са породицом се вратио у Јелаз. Стјепан и Славиша све вријеме су били у селу.
"Е, да ми је да још једном видим брата Слободана, па да умрем", годинама је, са сјетом, говорио Стјепан, кошчат, спретан и јак.
Умјесто некадашње мале Димитријине кућице сада су у Јелазу три куће зиданице браће Јовића. Оно по чему су сва четири брата позната јесте да су спретни риболовци.
Ето - Урсула Јовић је Семберка. То се одувијек у овом крају знало, али нико није посебно истицао да у далеком свијету имају познату рођаку.
Њена бака Милија, поодавно упокојена. Своје унуке с другог краја свијета које никад није видјела, називала их је „моји чоколадни“, јер су тамније пути због абориџинског поријекла по мајци.
Није чудо што Урсула одувијек жељела да дође у очев завичај. Да види родбину, своју крв, а једина веза са њима била су ријетка писма и на њима нацртане руке њених најближих.
Наиме, у овом крају када се шаљу писма рођацима у туђину онда дјеца ставе руку на папир, па оловком опцртају раширене прсте. Аустралијска дјевојчица чезнула је да кад тад стизне те рођачке руке са раширеним прстима које су јој биле важна спона са српксим поријеклом.
Слободан је по доласку у Аустралију у граду Дарвину оженио Абориџанку са којом је изродио троје дјеце дјеце. Урсула је рано почела да пјева, а са тринест година тиме се озбиљније почела бавити. У бројним интервјуима потврђивала је да је тај таленат наследила од оца Слободана, који је у Аустралији добио име Стен.
Мајка Полин, Абориџинка назвала ју је Сврака, према боји црно-бијелог тена. Дјевојчици се то име није допадало, а касније га је прихватила, па је њен највећи музички пројекат Свракин блуз.
"Сврака има црно и бијело перје. Тако је и моје поријекло црно-бијело. Поносна сам на моје коријене и на име које ми је дала мајка. Ја и јесам пола бијела а пола црна. То ме много снажи. Ако посјетим завичај мога оца Слободана припремићу за ту прилику и посебан кабаре „Свраке“. Желим и да научим доста српских пјесама", напомињала је у Урсула у штампи.
По свему судећи на њено опредјељење да се бави пјевањем и глумом утицао је баш отац Слободан. Пошто није имао фотографија из дјетињства он је својој дјеци све што је проживио дочаравао мимиком – неком врстом пантомиме. Јовићи су се у Аустралији често селили, па је и Урсула изгубила све фотографије из свог дјетињства.
Највише жали, вели, што је изгубила једну фотографију баке Милије.
Урсула се обрела и у позоришту и на филму, а пјевала је и у опери. За свој умјетнички рад у Аустралији добила је низ признања У 2007. години за најбољу позоришну глумицу добила је награду „Хелпман“. Неколико пута је номинована и за најбољу глумицу у мјузиклу.
У 2016. години проглашена је за најусапјешнију младу глумицу Аустралије.
Играла је у четири запажена аустралијска филма, али и у неколико телевизијских серија.
Њен пројекат „Мегпие блуес“ или „Свракин блуз“ уствари је прича о животу њене породице, о споју српске и абориџинске културе, о љубави њене мајке Полин Мирилман и оца Слободана Јовића и њихове дјеце.
Ова предсатава никога не оставља равнодушним, па и она сма током игре не крије емоције - често у пјесми и глуми искрено пусти сузу, поготову када пјева о тешким условима у којима је живила њена породица између Дарвина и малог мјеста Манингрид у области Арнхем. Урсула задивљује и публику и познаваоце позоришне и музичке умјетности својим јединственим гласовним и глумачким могућностима.
Судећи по свим њеним причама много је везана за оца Слободана, који је у Аустралији био зидар, јер своју дјецу звао са „пиле“ и „сине“. Урсулин муж је ирског поријекла и имају кћеркицу Дјарлу.
Јовићи су поносни на своју Урсулу, а њен посао, славу и успјех схватају као нешто нормално, као оно што је складан спој талента, насљеђа и мукотрпног рада. Уосталом Јовићи су научили да пате и да трпе све недаће. Њима је живот баш борба непрестана. А такав је, ето, и њихове Урсуле.
Држе се они оне народне изреке: Не понеси се у добру, а не понизи се у невољи.
Ипак, с великом жељом ишчекују дан када ће Урсула доћи у Јелаз, па да онда свима и на сав глас покажу своју чоколадну диву, јер је она њихова крв. Род име је најрођенији.
*
И дочекали су!
Онда је дошао октобар 1915. године и освануо је срећан дан – Урсула и њен отац Слободан дошли су у Јелаз.
Међу своје.
Дива је коначно чврсто и искрено стиснула руке својих најрођенијих.
У ствари, Урсула је као гост Фондације „Никола Тесла“ и Амбасаде Аустралије у 2015. године Србији отворила Међународни џез фестивал у Београду. Пјевала је. Као никад прије. Из најскривенијег дијела своје танкоћутне душе. У публици и њени стричеви – њени Јовићи. Њена крв.
У Јелазу невиђена радост. И сузе. Радоснице. Оне топле што разгаљују, што се гутају. Слободан никако да се оријентише у родном дворишту. Нема више оне нахереног кућерка из кога је потекао. Браћа Стјепан, Петар и Славиша подигли нове куће – на спрат. Када је отишао из Јелаза само је једна кућа у Митровићима тако изгледала.
Све је промијењено. Остали сдамо орах и једна јабука. Чудом се чуди причи о великом потопу од прије двије године.
А Урсула.
Господствена. Њежна. Танана. Са осмијехом. Грли Јовиће. А сви њени. Ни по чему, осим по смијешку и тихој причи, не може примијетити да је то истинска филмска и музичка звијезда.
Једноставна је. Жели да учи српски језик. У ствари, Урсула не зна ни српски нити абориџински језик, али на српском зна пјевати већи број наших старих пјесама.
И Јелазом се те јесени вијорио њен одњеговани, умјетнички златни глас. Пјева „Хајде, Јано“. Беспрекороно на српском језику изговара сваку ријеч пјесме. Уздизао се изнад модрих врбака, пространих њива, до ријеке Саве до самих небеса.
Отац Слободан јој показује своје стазе дјетињства: Дутковицу, Љесковачу, Кушеву, Линије, бару Јелаз... Показује јој и како њихови Јовићи узгајају поврће. Име сваког плода изговара на српском језику. Урсула то понавља, са посебним акцентом, а онда се насмије.
Слатко се насмијала и када је чула приповијест о свом претку Мики Џиџи – о оном који је, чувајући стоку у луговима, пјевао о некој дјевојци.
Прво је рекла – Мико Дззидззо, а онда је то поновљала све док није течно изговорила Џиџо.
Први пут је у очевом завичају видјела и свраку. Ону скакутаву, немирну и знатижељну црно-бијелу птицу по којој је добила надимак.
Научила је правити и питу са сиром по рецепту њене баке Милије. Обећава да ће се убудуће сирница увијек у свечаним пригодама наћи на њеној трпези у Аустралији.
Седмицу дана касније Урсула и Слободан су отпутовали у Аустралију.
Тамнопутој дјевојчици, сада свјетској филмској диви, испунила се жеља – видјела је очев завичај и сву своју родбину.
Остварио јој се давнашњи сан, а бораваком у Јелазу сада је досањала још један сан кога ће на делаком континенту поново снимати, пребирати, слагати успомене...
Чврста је у намјери да поново дође у очев семберски завичај.
И хоће.
Такви су Јовићи.
Кад нешто обећају то и ураде.
Урсула је њихова – Јелажанка.
Али и свијетска сјајна звијезда.
Почетком љета 2016. године побоље се Стјепан Јовић. Изненада. Тешко. Обори га опака болест. Из Дарвина поново је дошао Слободан. Неколико дана бдио је уз братову болесничку постељу.
А онда се Стјепан упокојио. Прије тога видио је аустралијског брата.
Мир пепелу његовом.
Тихомир Несторовић
Из серијала БН телевизије „Приче завичајне“
Коментари / 0
Оставите коментар