Преминуо Лазар Манојловић носилац бројних признања

Након краће болести у Бијељини је данас преминуо Лазар Манојловић.

Лазар Манојловић је рођен 1934. године у Великој Обарској код Бијељине, у сиромашној породици са много дјеце. Припадник је прве генерације бијељинских учитеља. У Тузли је на Вишој педагошкој школи дипломирао српско-хрватски језик и југословенску књижевност, радио је као учитељ, директор школе и руководилац у просвјети, и свуда гдје је био, оставио је дубоки траг. Носилац је југословенске награде “Најдражи учитељ”, Ордена рада са Сребрним вијенцем, којим га је одликовало Предсједништво СФРЈ, награде за животно дјело у педагогији “Др. Војислав Бакић”, и низа других признања, међу којима је и Награда за грађанску храброст “Душко Кондор”.

Свјетско признање је добио проглашењем за Праведника свијета у италијанском граду Падови 2008. године, кад је у његову част посађено дрво у Парку праведника и постављен споменик у његову част. Био је то врхунац једног часног, тешког и богатог живота, који би у свакој нормалној средини био узор генерацијама.

Лазар Манојловић је, уз рад у школи, био и покретач дјечијег листа “Малиша” најбољег и најтиражнијег у Југославији, дугогодишњи је публициста, аутор бројних стручних, педагошких и књижевних радова, сарадник многих угледних листова и часописа, а објавио је и осам књига, међу којима се истичу : “Учитељу с љубављу”, “Говор срца”, “ Записи из времена зла”, “Завичајне и породичне приче”, “ Књига туге и опомене”, “Хероји с пером у руци”, и уз то још пет као коаутор.

Читаоци сарајевског Ослобођења, београдске Републике и других листова и часописа запамтили су га као виспреног и бескомпромисног човјека, који никад није заћутао.

Лазар Манојловић је својим дјелом и својим усправним животом дао људско лице овом ружном и тешком времену у којем би и стари Диоген тешко могао наћи човјека. И ако постоји личност, пред којом треба устати и исказати безрезервно поштовање, то је, без икакве сумње, овај неустрашиви чувар истине. Проћи ће ово олујно доба, једнога дана, али ће остати вриједности за које се он борио не штедећи себе, не савијајући се на вјетру, не склањајући се пред олујом, остаће слика једног усправног живота, као свјетионик на немирном мору сутрашњице.

Кад будући истраживачи овог нашег ружног времена буду писали о Лазару Манојловићу, ријеч човјек, уз његово име, писаће великим словом.

Нек му је лака земља.

БН ТВ