Скандал! На сахрани легендарног Језде само Бутулија и Јовановић!

Тог 13. октобра нисмо сахранили само Јездимира Станковића, утемељивача и професора ове игре, већ симболично и српски рукомет - сетним гласом за „Блиц“ причају наше легенде Игор Бутулија и Недељко Јовановић.

Остали спортови 08.11.2015 | 13:40

Јездимир Станковић, отац српског рукомета, визионар, човек који је створио Металопластику и до сада једини селектор и мушке и женске репрезентације, преминуо је 13. октобра у 77. години.

Међутим, три недеље касније, приликом гостовања у „Блицу“, Недељко Јовановић и Игор Бутулија открили су нам шокантне податке, после којих не можемо а да се не запитамо - има ли спаса за српски рукомет?

- Када смо дошли у капелу, затекли смо само ковчег. Страшно. Језиво! Ниједан бивши рукометаш, а професор их је створио најмање 30! Ниједан човек из Савеза. Где су председник Велимир Марјановић, где је генерални секретар Божа Ђурковић? Било ко, да одају почаст легенди, утемељивачу српског рукомета! Живот је дао овој игри, а од ње на крају није добио ништа. Па бар један аутобус да је организован... Ништа - с неверицом прича Недељко Јовановић.

Потпуно разочаран остао је и Игор Бутулија...

- Видели смо како је Жеравица сахрањен. У Алеји великана, а сви чије име нешто значи у кошарци били су ту. А Језда је био наш Жеравица! Визионар, стваралац, можда највеће име које смо имали. Људи, један венац из Рукометног савеза нико није послао! Они и не знају ко је Језда, уз Туту Живковића и Бранимира Покрајца нешто најсветлије што смо имали. На интернету не можете да нађете вест да је сахрањен. Преко ноћи су га заборавили. Па је л‘ тај Крагујевац на крају света? Немају људскост, идеју, визију, стратегију, систем. Немају ништа! Само срамоту. Ово је ненормално, угасиће нам рукомет - тврди Бутулија.

Ипак, посебно боли чињеница да су и бивши велики асови заборавили да одају почаст ономе ко их је створио...

- То је незаинтересованост, меланхоличност. Немамо емпатију, осећај за пријатељство. Гледамо само себе, не ценимо оно што је некад неко урадио за нас. А и пре смрти је био сам, без икакве помоћи. Ми смо га помагали колико смо могли, водили на ручак, у болницу, причали с њим, али није то то... Велико хвала дугујемо са лекрима који су га лечили. Срамота је да му рукометна струка не ода поштовање макар кад је умро кад већ није за живота. Ето вам пример Предрага Перуничића. Њега је Језда створио, он је бар требало да има тај осећај, бар као државни секретар за спорт - прича Јовановић, а надовезује се Бутулија:

- Или Веселин Вујовић, рецимо. Узео га је као трећег бека с Цетиња и од њега направио најбољег играча у историји. Требало је бар да се огласи. Где је саопштење министра Вање Удовичића? Разумем и да неки немају новца, али седи у аутобус и одај последњу пошту човеку. Па, тај те је створио! Тако ће сутра теби неко. То је људскост. Сада је готово, али да се бар мало спере брука треба назвати Куп, неки трофеј или камп по том човеку - истиче Бутулија.

Наш бивши ас причао је у даху, а огорчење избија из сваке његове речи...

- Тако је зато што не могу да се помирим са тим куда иде српски рукомет. Марјановићу, председнику Савеза, битно је само да рукометом владају делегати и судије, и да улагање у тренере практично ни не постоји. Њима је постало битно да не стварају велике тренере, већ да имају људе који ће да их слушају и буду њихове марионете.

Прича о делегатима у Скупштини, ипак, најбоље осликава како се ради у Савезу.

- Испред делегације Косова и Метохије, која има два клуба, у Скупштини је шест чланова, а испред Београда, где не може да конторилише онако како жели, а који има преко 50 клубова, свега осам делегата! Па јел то нормално? Мене не занима да се у оваквом амбијенту враћам. Покушао сам једном, али не желим опет да покрећем ту машинерију, да ми поново отварају профиле на Фејсбуку, пуштају интриге, а све у циљу да изађем из рукомета. Сметам имјер сам за разлику од њих рођени Београђанин, и увек ћу имати име, презиме и ауторитет, а тога су се увек плашили - закључио је Бутулија.

Савез - брука и срамота

- Смешно ми је кад ме неко пита шта чекаш, кад ћеш да у узмеш неку функцију. Као да је то сад - ја дођем и кажем ово је моје. Да је нормалан систем, неко би дошао и рекао, шта мислиш, јел хоћеш да помогнеш. Имаш неко име, ајде, помози, крени са неким клубом, било шта, дај да радимо нешто, ајмо сви заједно да направимо талас позитивне енергије. Ма какви, овде влада само учмалост, егоизам, себичлук. Комплетна слика рукомета је забрињавајућа већ деценију уназад. И шта сад? Кукамо два дана и крај.

Исаковић: Какви смо то људи?

Недолазак на сахрану, наши асови “опростили” су само Милету Исаковићу, који је на комеморацији био толико потресен и узбуђен, да није било логике да долази у Крагујевац.

- Био сам јако везан за професора, поштовао сам га, он нас је све створио. Логично је да сам се тако потресо... Ипак, на ту комеморацију сам дошао као Миле Исаковић, а не као рукометни радник. То што му нико није дошао на сахрану, само говори какви смо то данас постали људи. О Савезу нема потребе да причам, они су овим гестом довољно рекли - каже за “Блиц” Исаковић.

Перића већ потрошили

- Репрезентацији од срца желим све најбоље на Европском првенству у јануару, али тамо нас чека у првом колу домаћин Пољска, па потом Француска. Биће нам јако тешко. Знају то и људи из Савеза, зато су и поставили Дејана Перића, да би после рекли: то је човек из ваше генерације, шта још хоћете? А уствари, само припремају терен за неког свог, који ће га после наследити - каже Бутулија.

Склонили Покрајца

- Како ради Савез, најбоље се види кроз пример Бранислав Покрајца. Наш најшколованији тренер, Уместо да најшколованијег тренера искорсте да преноси знање нашим тренерима, они су га склонили. Човек држи предавања и семинаре по Европи, а код нас га нема ни на мапи. Зато што има шта да покаже, зато што би приговорио и реко да не треба тако него него овако. Аутоматски не спада у групи подобних - каже Јовановић.

Држава нема интерес да помогне

- Рукомет пропада, а држава нема интерес да помогне. Али ево вам пример Мађарске. Премијер Орбан је рекао да све фирме морају да спонзоришу спорт у том граду, а самим тим ће имати олакшице при плаћању пореза. А ми? Овде Савезу не одговара да се дигнемо, лакше им је да копају по муљу. Можемо ми да причамо пет дана, они ћуте, све се смири и крај приче... - истиче Јовановић.