Болна исповијест сестре Јованке Броз

До сада је о свему ћутала. Сада је први пут проговорила. Своја сјећања преточила је у књигу „Нада Будисављевић - Моја сестра Јованка Броз”, која је од прије пар дана у продаји.

Србија 08.06.2015 | 07:33

У званичној резиденцији предсједника Југославије Јосипа Броза Тита, у Ужичкој 15 у Београду, на првом спрату биле су три спаваће собе. У једној је био Тито, у другој Јованка, а у трећој њена најмлађа сестра Нада, која је једно вријеме била и запослена у Титовом кабинету и која је једина од свих запослених Титу дала отказ.

И током двадесет пет година свакодневног боравка у њиховој кући и током Јованкине тридесетшестогодишње изолације, Нада Будисављевић је била њен једини ослонац.

Једном приликом Крлежа јој је рекао: „Све знате, све видите, све чујете и ћутите, ни о чему ријеч не говорите.” А, она би умјела да каже: „То ми је био посао. Што сам чула - нисам чула, што сам видјела - нисам видјела.”

Сада је први пут проговорила. Своја сјећања преточила је у књигу, коју је издала Лагуна: „Нада Будисављевић - Моја сестра Јованка Броз“.

Сада, кад сте узели књигу у руке, какав вам је утисак?

- Дирљив ми је утисак. Као што је Јованка вама рекла, када сте јој дали албум са њеним и Титовим фотографијама: „Вратили сте ми мој живот“, тако и ја могу да кажем да сте ви мени са овом књигом вратили њу. Заправо њих обоје. И мислим да сам књигом одужила дуг према њој. Рекла сам нешто што је истина. Нешто што баца свјетло на њу, а не само мрак.

Шта очекујете од књиге?

- Не очекујем ништа друго сем да се чује истина. Било је јако пуно ружних ствари написаних о Јованки. Писали су их људи који нису могли да знају те ствари. Писали су их људи који су се служили лажима или полуистинама. Јер, неко ко је био конобар на некој вечери коју су они организовали, или кувар у кухињи, или љекар или баштован у башти - узима за право себи да пише књигу о њима. Да пише о најинтимнијом стварима шта су рекли њих двоје једно другом.

Колико су ти људи могли знати о њиховој интими?

- Нимало! Тито и Јованка су били људи старинског кова. О приватним стварима се не говори. Ја ништа од тих злих књига нисам читала, да бих сачувала здрав разум, али их је Јованка мазохистички читала, сматрајући да треба да зна о чему се ту говори. И страшно је себе поврјеђивала тим. А то су најчешће биле наручене књиге или текстови.

Дакле, сазрело је вријеме за праву истину.

- Она је жена која је заслужила много више похвала, него погрда. Она је била паметна, енергична жена. Жена која је одговорно радила оно што је радила на најбољи могући начин. Она се трудила да ниједним својим гестом или ријечју не обрука ни себе, ни Тита, ни своју земљу.

Да се разумијемо - она није била савршена. Она је имала својих мана, она се сукобљавала са људима зато што је много тражила. Била је перфекциониста у свом послу. Али, она никада није тражила од тих људи нешто за себе. Ако је тражила нешто за себе - то је тражила од мене. Да јој ја нешто помогнем. А од других људи она је тражила за ту кућу, за организацију посла, за протокол.

Како је било бити њена сестра?

- Било је с једне стране лијепо, али није било лако. Као што ни она није ниједним својим гестом хтјела да обрука земљу, тако ни ја ниједним својим поступком нисам хтјела да наудим њој. Увијек сам била јако опрезна и што се каже, како треба. Ми смо се стварно јако вољеле. Наш однос је био нормалан однос. Зато се дешавало и да се понекад посвађамо, јер ја сам јој била највећи критичар. 

Шта вам је било тешко?

- Најтеже је било гледати како се пати и слушати њене муке. А то што сам ја око ње радила - то мени није било тешко. Никада. То ми је некако било природно. Јер, наша сестра Зора се удала још за вријеме студија и отишла да живи у иностранство, са мужем дипломатом. Тада сам ја прешла да живим у Ужичку 15, са Титом и Јованком. Била сам њихов подстанар. С једне стране је било лијепо живјети тамо, а са друге стране ја то нисам нешто вољела.

А и кад сте се одселили у свој стан ваш живот се није пуно промијенио?

- Ја сам у свом стану само спавала, јер сам након посла одлазила код њих и помагала Јованки све што јој је требало помоћи. А преко љета смо били на Брионима. Нас су тамо, кад смо били дјеца, возили као пртљаг. А тамо мислиш да ћеш да полудиш од острва. Јер, само неко ко тамо није био и није живио мисли да је тамо нешто гламурозно. А онда кад се Тито касније преселио на Вангу - ту тек никога није било. Само нас троје и три пса.

Живјели сте са њима, никад досад нисте ни ријеч о томе рекли. Зашто сте сада одлучили да проговорите?

- Под један, то су биле њихове тајне. Под два, то је тако било да се о стварима које се дешавају у тој кући не говори. Мислим да су постојале негдје неке клаузуле, неки уговори, да ако се неко прими у службу код Тита и Јованке, о њиховом приватном животу се не говори. И потписује се такав уговор. Ја никад нисам потписала такав уговор, нити је то од мене тражено. Али ја сам толико била дуго са њима и толико уз њих, да сам знала да се о тим стварима не прича.

Ипак, ви сте једини истински сведок онога што се у тој кући дешавало.

- Они се нису исповиједали у тим годинама свог заједничког живота. Ја сам то гледала и упијала. И гледала сам како је то на известан начин страшно кад је неки пар толико везан. Кад један оде, онај други остане без подлоге. Као да су му ишчупали тепих испод ногу. А она је, још поврх свега тога, остала на милост и немилост људима који су се без скрупула борили за власт.

Обрачун са њом био је немилосрдан.

- Нисам ни претпостављала да ће за сваки тренутак љепоте и среће платити једном страшном, дуплом патњом. Било је то насиље свакакве врсте. Вербално насиље. Систем узет да помогне том насиљу. Медији у служби тог насиља. Психичко злостављање. Па и физички напад. Осам година без гријања у кући којој цури кров, а подрум је под водом. То је била страшна врста мучења. А у кућу не може да уђе нико други сем државних мајстора јер је то државна имовина. А они дођу, па намерно покваре и оно што ради. Свега је било. А њој није било стало до ствари, до материјалних добара. Њој је било стало до неке правде. И није хтјела да допусти да с њом отиру под.

Је л‘ жалила за нечим?

- Жалила је за њим. За њиховим успоменама. Вама је рекла да сте јој вратили живот кад сте јој дали фотографије које није видјела деценијама. То је њу јако пуно обрадовало.Њој су пријетили да ће вас да убију ако она проговори. С друге стране, она вама није дозволила чак ни да је браните у јавности.- Стално ми је говорила: „Ти се не петљај у то.“ И у најгорим њеним данима ми је то понављала. Није дозвољавала да кажем ниједну ријеч у њену одбрану. Или је хтјела да ме заштити, или је мислила да ја нисам у стању да то урадим. И истина, ја нисам била у стању да то урадим.

Цио свој живот ставили сте у Јованкину функцију?

- Ја сам за њу била оно што је она била за Тита. Ту је та нека паралела. Ја сам била њој сестра која јој је помагала кад год је могла.Недавно је један човјек изјавио како је Јованка наводно своје мемоаре дала пријатељу у иностранству и да се сада чека да се ти мемоари појаве.- Ма, може да чека. Може неко да подметне и лажне мемоаре.

Да ли је Јованка имала своје мемоаре, неке забиљешке?

- Послије Титове смрти Јованка је у Ужичкој 15, пре него што је одатле протјерана, јако пуно својих биљежака спалила. Ја сам јој помагала да их спали. Исто тако јако пуно својих биљежака је спалила и након тога, у кући у Булевару мира. Мемоаре сигурно није писала. Ако би се нешто тако појавило, то би био чист фалсификат.

Били сте с њом до краја.

- Свакога дана. До посљедњег њеног дана. Само је нисам видела тог посљедњег дана када је умрла.

Је л‘ била њежна сестра?

- Она би се разњежила само кад је причала о мајци. Мислим да је она у свом животу из дубине душе вољела само мајку и Тита. Па онда једна пауза, па сам се ту негдје ту нашла и ја. Она није била сентиментална, није се разњежавала много. Она је била тај тип античке хероине. Нема ничега сувишног. А, Тито је у том погледу био сентименталнији, осетљивији. Она је себе држала на узди.

Извор: Блиц