Зашто тако лако прихватамо лажне информације?

Након што је аутор једног истраживања објавио да је кривотворио податке, јавило се питање колико смо спремни да поверујемо свему што нам “надређени” кажу.

Занимљивости 05.06.2015 | 08:02

Током последњих неколико деценија, истраживања из света друштвених, когнитивних и политичких наука показала су увек изнова да је искрена, трајна промена у вези са неким контроверзним ставовима изузетно тешка ствар.

Тема истраживања свакако пружа песимистичну слику. Од климатских промена до вакцинисања и еволуције, али и било које друге теме, делује готово немогуће променити било чије мишљење о било чему личном или политичком.

Недавно је у “Њујоркеру” објављен текст према којем је најбоља ствар која вам се може догодити док покушавате некога да уверите да није у праву тек то да потрошите време, док је најгора да га само још више учврстите у његовим уверењима и веровањима. Ова појава у друштвеној психологији назива се “једнорогом” - покушај лова праве идеолошке промене у лабораторији или на терену.

Међутим, Мишел Лакур и Доналд Грин прошле зиме показали су да једноставним 20-минутним разговором с особом која се залаже за хомосексуална права може трајно да се утиче на нечију подршку истополномј браку.

Ова открића, објављена у научном часопису “Сциенце”, аутоматски су, потпуно разумљиво, добила сву медијску пажњу. Али проблем је у томе што овај једнорог, као и сви други, не постоји у стварности.

Грин, старији аутор истраживања, јавно је објавио писмо у којем је замолио “Сциенце” да повуче објаву, тврдећи да је главни аутор истраживања, студент Лакур, лажирао податке како би добио посао на Принстону.

Гледајући уназад, открића заиста јесу деловала исувише добро да би била истинита. Многи су оваква открића назвали чудесним и нису могли да верују да је тако лако утицати на промену туђих ставова, поготово јер то није доказано ниједном пре овог случаја.

То потврђују и групе које се баве промовисањем ЛГБТ заједница, које наводе да, из њихових искустава, никад не долази до значајних промена мишљења људи с којима комуницирају.

Двоје студената - Дејвид Брукман са Стенфорда и Џошуа Кала с Берклија, подстакнути објављеним резултатима Лакура и Грина, одлучили су да и сами покушају да утичу на људе. Али приметили су велики раскорак између својих резултата и онога што је претходно објављено.

Њихов извештај, који су припремили уз помоћ професора с Јејла Питера Аронова, фасцинантан је документ који пружа изненађујући увид у то како је истраживање које је претходило њиховом очигледан академски пример преваре.

Иронично, Лакурово и Гриново истраживање прво је које је показало колико је тешко променити нечије мишљење. Наиме, прво су тврдили да је могуће утицати на туђи став, да би се то показало неистинитим. Али оно што је занимљиво у целој причи јесте да су ипак сви спремно поверовали том истраживању када је објављено, колико год невероватно звучало.

Више истраживања показало је да, кад смо на неки начин и сами укључени у оно о чему се прича, тј. кад нам се нуде докази за које већ поседујемо идеолошке темеље (рецимо, нуди нам их политичар којем верујемо, или их подржава група коју уважавамо), лакше ћемо поверовати у то што нам се говори.

С друге стране, ако неко коме не верујемо или ко нам није битан почне да нас уверава у мишљење супротно од нашег, може само још више да нас удаљи.

Тако су особама које су против вакцинисања понуђени материјали у којима су приказане све штете које са собом носи одбијање вакцине, од којих су неке биле изузетно одбојне и готово “насилне”, али тиме не да ништа није постигнуто него је њихова намера да нипошто не вакцинишу децу само још више учвршћена, пише Даилy Беаст.

Ипак, сви знамо да су мишљења склона промени, само не знамо како. Последњих година, рецимо, изузетно се повећала отвореност према истополним браковима, иако нико не зна тачно зашто. Док се то не открије, остаје нада да ће и убудуће бити што више позитивних помака, макар они остали необјашњени.

Извор: б 92