Додик обезбиједио комфор и благостање?!

Годинама је јавност била мање-више сложна у оцјени да основни разлог остајања на власти Милорада Додика и његовог СНСД-а, упркос огромним кадровским промашајима, видљивој неспособности да се друштво уреди на основама владавине права и обезбједи економски напредак, лежи заправо у кукавичлуку и тромости опозиције у Републици Српској, а поготово у инертности Младена Босића и Младена Иванића.

СДС и ПДП годинама нису чиниле ништа конкретно да би се понудио другачији програм, концепт владања а поготово није чињено ништа да би се јавности понудили нови и квалитетнији кадрови од оних које је промовисао владајући СНСД са својим коалиционим партнерима.

Имајући наведено у виду, постаје јасно да је највећи политички пораз Милорада Додика чињеница да ће СДС и ПДП, овакви какви јесу, а исти су као што су били и прије осам и петнаест година, прије или послије да дођу на власт и у Републици Српској, а све то због кукавичлука, тромости и инертности самог Милорада Додика, односно због свих оних антиквалитета опозиције усљед којих је сам Додик толико дуго опстао на власти.

Додик је успио да „порази“ Иванића и Босића на њиховом терену, и то тако што је успио а и даље успјева да у посљедње вријеме забије више аутоголова него што то чини поменути двојац.

Иако је послије неспорног пораза на локалним изборима 2012. године Додик тврдио да је разумио поруке народа, чини се да иако он као неспорно вјешт политичар није могао а да не разумије глас народа, ипак није успио да побједи свој страх и изврши темељну реконструкцију прво свог најближег окружења, а потом и комплетног СНСД-а који је у посљедње четири године у потпуности изгубио снагу, политичку визију, кредибилитет и повјерење грађана.

С друге стране, само Додиково окружење успјело је да овог толико изолује не само од грађана него, пречесто, и од елементарне логике усљед чега је Додик изгубио доста од својих кључних политичких квалитета, прагматичности и храбрости.

Да је Додик прије три године направио радикалан кадровски рез, имао поред себе људе који су могли да антиципирају куд се регион политички креће и који би му савјетовали да своју годинама грађену политику самосталности Републике Српске не обликује на основама искључивих и пречесто изразито националистичких порука, него на бази легитимне уставне позиције Српске унутар дејтонске композиције БиХ, да је имао мудрости да политички предводи власт Србије а не да јој постане баласт и да је пронашао аутентичне стручњаке који би спровели темељне економске и социјалне реформе, данас би Додик и даље био неспорни политички лидер у Републици Српској и дефинитивно кључни дио власти на нивоу БиХ.

Све супротно од тога, Додика је успавала та трома опозиција, ловорике којима је био обасипан цијело вријеме од стране свог непосредног окружења, погрешна предвиђања кључних савјетника и неспремност да мјења прво самог себе, а потом и цијели тај истрошени апарат који га окружује и који угодно живи искључиво на основу Додикове политичке харизме и изборних резултата.

С тим у вези, још од Јосипа Броза Тита на овим просторима није било човјека који је својој партији и својим партијским саборцима и личним интимусима донио сам више материјалног благостања, политичких позиција и осталог комфора од самог Додика.

СНСД је дошао до новца, позиција у систему власти, готово цјелокупне власти и невјероватне политичке подршке у периоду 2004-2010 искључиво на основу личне популарности Милорада Додика. Да њега није било, а да су у тој партији били и остали сви остали функционери те странке, она никад али ама баш никад не би прешла десет одсто на изборима.

Додик је направио СНСД, а не СНСД Додика, као што је Додик дао моћ и свом формалном и неформалном окружењу, а не оно њему. Међутим, инертан и закржљао СНСД и похлепно и у основи недаровито лично окружење хоће политички уништити Додика. И тај процес се увелико дешава и иде свом неумитном завршетку.

Аутор: Дејан Вуковић

Извор: Фронтал.ба