Све барабе забиле су Мари, ја ћу Ружи па нека ме тужи!

„Улизице – то су за мене најгори људи на свијету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сију страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси вјерни свакој држави, као курве невјерни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свијету, јер ће уништити све што је истинска људска вриједност“ написао је, својевремено, велики Меша Селимовић.

Република Српска 16.02.2015 | 22:10

Давно је народни пјевач у мом крају испјевао ову ојкачу. А поднапите барабе су је радо пјевале. И подврискивале су уз њу. Нисам познавао Мару, нисам познавао ни Ружу, а ни народног пјевача.

Као мали још сам мислио и то да су ови стихови из наслова народна „ајротика“.

Данас их поимам потпуно другачије. Више... метафорички. Мара је симбол рада, реда и дисциплине: не пити врућ воде, не сједати на студену земљу, јести травуљину и мало меса куваног на пари, никад не прећи улицу на црвено, сједити у првој клупи, слушати учитеље и родитеље, доктору носити препеченицу, учитељу пршуту, шумару кајмак, љубити попа у руку, а власт и у скуте и у руке; тако ја данас доживљавам ту њихову Мару. И, да, заборавих то, а важно је, пратити само режимске медије. То може свако. Бити та њихова Мара. Под условом да може да трпи да јој свако... овај, аплицира безобразни глагол. А понајчешће кад јој до тога није.

Ружа је, да не дужим, супротно од тога; она је – власт. Она друге БИИИП, ни гаће им не скида. Али зато њој, за разлику од Маре, ријетко ко смије забити. Го(л) под пречку.

Е сад, пошто сам на друштвеним мрежама био један од гласнијих противника новог Закона о јавном реду и миру, ред је да га и прекршим међу првима. Да мислим како мислим, да пишем како мислим, да објављујем као што напишем, а они да ме казне због свега тога. Све по реду. Јер „ред је ред“; „ту су параграфи па заграби...“. Од новог Закона о јавном реду и миру.

Ипак... ако Ружа мисли да јој је нови закон на „дупе“ обукао челичне гаће, грдно се вара. Бараба са великим „Б“ је било и биће вазда. Власт је власт, ал' част је част!

Држ' се Ружо!

Ко је ко у овој причи

Нека ми извини ови мали Савановић; Ацо Савановић, тако зову све Александре које познајем, па ваљда и њега, али о том младом универзитетском професору знам мало; скоро ништа. Кажу да је проеседесеовац. Неки веле тако. Па и да је есдеесовац то, ваљда, није законом забрањено ни кажњиво. Или још увијек није (је ли, знате ли ви, поштовани читаоче, кажњава ли се то по новом ЗЈРМ?)?

Перу Симића, Додиковог с(з)авјетника, међутим, знам ко злу пару; по злу га знам, и то по злу писању и истом таквом понашању, иако се лично никад нисмо упознали.

О себи имам рећи мало: ја сам скоро 50 година старо аполитично, па чак и антиполитично пискарало; али од како ме је, из чиста мира, Режим оставио без хљеба, одонда сам љути антиесендеовац; „звиждач“ и противник режима; не (само) због себе, него највише зато што су нам криминал и корупција домаће животиње, а непотизам и политичка дискримација кућни љубимци.

Перомубица испод тепиха

Перо Симић је... подијељена личност. Он је и Мара и Ружа. Бараба (са великим „Б“) – никад! Међутим, због неутаживе жеље да што већем броју Мара буде Ружа, он је свим Ружама Мара. А би да га сви доживљавамо као Барабу. Јесам ли га закомпиловао?

Јесам? Дочараћу.

Најбољу дефиницију Симићевог понашања почетком и средином деведесетих дао је колега Слободан Васковић на свом блогу казавши: „Симић је у рату био уредник листа „Семберије и Мајевице“ и апологета Радована Карџића.“ И заиста је било тако. Од њега није било већег есдеесовца, заштитника Републике Српске, патриоте, и браниоца предсједника. Само што се предсједник тада звао другачије.

У заштиту предсједника РС свој(е) П(п)еро храбро је окретао и према међународној заједници пишући: „Када су видели да се очувало политичко и војно руководство Републике Српске Међународна заједница покреће ‘кривични поступак’ против Радована Караџића и Ратка Младића као и бившег министра МУП-а Републике Српске Миће Станишића због наводно ратног злочина Срба за који су, опет наводно, они одговорни. О каквој се срамоти Међународне заједнице ради овде није потребно ни говорити” писао је Перо тада.

Данас Симић пише слично. Иста је мета исто одстојање, само су се Мара и Ружа замијениле: „Предсједник Републике Српске Милорад Додик је даровити лидер који одлично обавља своју уставну обавезу – чува Републику Српску и у томе и јесте проблем за једног од нових мудраца СДС-а Александра Савановића, као и за Бакира Изетбеговића, Младена Босића, Лондон, Берлин и Вашингтон” пише данас панегирике Милораду Додику Перо Симић. Као што је некад Радовану Караџићу и Биљани Плавшић.

И нико не ваља само је Баја у праву.

Шта се то у међувремену догађало са овим човјеком? Само 2 године након што је писао хвалоспјеве Радовану Караџићу Симић је прешао на солило код сљедеће власти.

Пољубио је у скуте и у руке Биљану, а онда и Додика. Испотаје, испреваре, слеђа, кроз емисију „Испод тепиха“ распалио је по кључним људима СДС-а, запишавао је стабла која су се сама већ сушила без воде, хране и кисика, уредно је шиљио клинац на сваком мртвом и полумртвом политичком вуку, а у небеса уздизао курјаке који су кидали живо месо старим вођама чопора и постајали нови алфа-мужјаци. А о тим истим, старим, писао је дуго и лијепо, док су они били на власти. Какав човјек!? Какав карактер!? Па још другима држи лекције из морала!

“Извор мржње ми заиста није познат, јер је Перо Симић уживао повлаштени положај у честим контактима које је имао са Радованом Караџићем током деведесетих година. Изузев ако то само по себи Пери Симићу не представља толики проблем да решење потражи у другој крајности, бежећи и сам од себе” писала је, након једног издања емисије “Испод тепиха”, у којој је Симић показивао нескривену мржњу према Радовану, др Љиљана Зелен Караџић директору РТРС. У писму које режимски медији никад објавили нису.

Незгодна потпитања по ЗЈРМ Вука Бранковића

Сјећате ли се оног легендарног дијалога између безбједњака Вука Бранковића, ондашњег „Драгана Лукача“ и Милоша Обилића у филму „Бој на Косову“? „Лукач“ жели да, по „Закону о јавном реду и миру“, ухапси Медикуса јер је говорио истину:
- Каже да ће нам Турци сутра просипати црева и сећи главе! („Лукач“)
- А зар неће? (Милош)
- Каже да је Српска царевина пропала! („Лукач“)
- А зар није? (Милош)
- Каже да су је раскомадали великаши! („Лукач“)
- А зар нису? (Милош)

 

Узео сам пар реченица из памлета Пере Симића против младог Савановића па од њих направио измишљени дијалог, по узору на напријед наведени. Све позајмљене Симићеве реченице су апсолутно аутентичне:

- А зар није Изетбеговић до јуче био партнер Небојши Радмановићу у Предсједништву БиХ? И зар није Изетбеговић, годинама, био партнер СНСД-у на нивоу БиХ власти? И зашто Симић смије писати памфлет а Савановић не смије? (Бараба)
- Тако Савановић наводи да је је Република Српска запала у неку врсту диктатуре и владавине једног човјека. (Симић)
- А зар Није? (Бараба)
- Предсједника Републике Српске назива тиранином у покушају. (Симић)
- А зар није? (Бараба)
- Републику Српску као заједницу у којој нема дијалога, консензуса, уважавања. (Симић)
- А зар има? (Бараба)

И тако даље, и тако даље да вас не замарам више. Срамним текстом усмјереним да сузбије слободну мисао и изгради једноумље по мјери Великог Вође Симић покушава да заради „вишетисућну“ синекуру коју прима скоро пуну деценију. Ништа не радећи. Да богд'о није ни ово. Часније би било. Овако је постао претеча примјене ЗЈРМ у медијима. Хоће да он буде ку*ата Ружа а ми сви остали који пишемо гологузе Маре. Шипак ти, савјетниче Симићу, ко кућа!

Ја овдје поштено покушавам да зарадим „прдекану“ по новом ЗЈРМ. Јесам ли већ успио? Нисам!? Идемо даље.

Немој да ме ухватиш за вербалног деликта

1:10-1:14

Још нисам прекршио нови ЗЈРМ!? А обећао сам. Забити Ружи. Са почетка приче. Го(л) под пречку.

Већина улизица, дупелизаца, јуда, пушионичара, чанколизаца, среброљубаца, ратних профитера, припадника приватизацијске мафије, злоупотребљивача службеног положаја и осталог олоша и друштвеног талога најгоре врсте окупило се данас у СНСД-у. И обављају највише функције, укључујуићи и савјетничке. Краду, варају, лажу, отимају толико да је обичан народ на ивици глади. Упропастили су државу, задужили су и нашу унучад.

И није нам нека држава – ДЈЛ – друштво једног лица. Оно што Милорад Додик каже то нам је и Устав и закон и општи акт и бог и батина. Нико му ништа не смије. Ја стварно не знам шта бих више написао па да прекршим ЈРМ: описао сам СНСД, описао сам Милета, починио сам највећу јерес. Ако треба још шта гадно опсовати, рачунајте да сам осповао, кућно васпитање ми не дозвољава да се тако понашам у „јавном простору“; није да не смијем.

Ех, да, још ово сам заборавио да кажем:

„Бациће се тако неки лик каменом и на твој споменик“! Ђ. Балашевић.

„Риједак је онај ко је саградио вилу на Дедињу, а који ће доживјети да у тој вили живе његови унуци“. Др Неле Карајлић, „Фајронт у Сарајеву, стр. 371.

Аутор: Зоран Јанковић

Извор: Фронтал.рс