Сестре Полгар - жртве очевог експеримента

Ласло Полгар отац сестара Полгар, које су дуго година успешно играле шах и очаравале свет поставши првакиње света, јавно је изјавио да ће његова деца, која су тек требала да се роде, постати светски шампиони, и доказао да је у праву. Његове девојчице су више него оправдале све што им је он пре рођења Јудит и Жуже најављивао.

Свијет 06.01.2015 | 09:20

Ласло Полгар и његова девојка Клара су се венчали 19. априла 1967. године, у мађарском градићу Ђенђешу. Званице су на њих бацале конфете док су излазили од матичара и кретали на тродневни медени месец (Полгар је морао да се врати у војску јер је био на половини одслужења војног рока) и сви су коментарисали како лепо изгледају заједно.

Нико, међутим, није био свестан да присуствује почетку једног од најдрскијих људских експеримената.
Полгар, образовни психолог, био је један од заговорника примене теорије експертизе. Он је написао радове који објашњавају његове идеје и разговарао о њима са колегама у школи у којој је радио као наставник математике.

Чак се заузимао код локалних власти да се акценат стави на рад а не на таленат, и тврдио да би то могло да трансформише образовни систем ако добије зелено светло.

Шездесетих година прошлог века, када је Полгар размишљао о свом експерименту, његове су идеје доживљаване као до те мере ванвременске да му је један локални политичар рекао да иде код психијатра да га „излечи од заблуда“. То се дешавало у Мађарској, на врхунцу хладног рата, када се радикализам ма које врсте доживљавао не као ексцентричност, већ као субверзивна делатност.

Али Полгар није дозволио да буде одбијен. Схвативши да је једини начин да докаже своју теорију тај да је испроба на сопственој деци, почео је да се дописује са више младих дама, у потрази за супругом. То је било време када није било необично да се с неким спријатељите и дружите путем писама, пошто су младићи и девојке из Источне Европе живели под државном чизмом, а желели су да прошире хоризонте.

Млада Украјинка по имену Клара била је једна од тих жена.

„Његова писма су била препуна страсти док је објашњавао своје теорије о томе како створити децу са способностима на светском нивоу“, прича Клара, нежна дама, савршена супротност своме супругу.

„Као и многи у то доба, мислила сам да је луд. Али смо се договорили да се видимо.“

А када су се сусрели лицем у лице, снага његових аргумената (да не причамо о његовом шарму) јој је постала неодољива, и сложила се да учествује у његовом храбром експерименту. Жужана, њихово прво дете, рођена је 19. априла 1969. године.

Полгар је провео сате покушавајући да се одлучи у ком смеру би могао да одгаја Жужану.

„Требало ми је да Жужанин успех буде драматичан, да нико не доводи у питање аутентичност“, рекао је.
„То је био једини начин да уверим људе да су њихове идеје о изузетности биле погрешне. А онда ми је синуло: шах!“
Зашто шах? „Јер је објективан“, каже Полгар.

„Када бих обучавао дете да буде уметник или романописац, људи би могли да расправљају да ли је светска класа или није. Шах има објективни систем оцењивања заснован на учинку, тако да ништа није могло да се доведе у сумњу.“

Иако је Полгар шах играо само као хоби (а Клара га уопште није ни играла), читао је колико год је могао о педагогији шаха. Жужану је школовао код куће, а шаху је посветио много сати дневно чак и пре њеног четвртог рођендана. Урадио је то весело, и правио представу од ове игре, па се временом Жужана ухватила на удицу. До петог рођендана, већ је стотине сати провела вежбајући и посвећујући се шаху.

Неколико месеци касније, Полгар је пријавио Жужану на локално такмичење. Била је тако мала, да се једва видела иза стола на коме су биле шаховске табле, а њени такмаци и њихови родитељи су је са занимањем посматрали док би седала да одигра партију, очима снимала таблу и ручицама померала фигуре.

„Скоро све девојчице које су се квалификовале у моју групу имале су осам година или су биле још старије““, сећа се Жужана, привлачна и самоуверена четрдесетогодишњакиња која сада живи у Њујорку.

„Тада нисам била свесна важности тог догађаја у мом животу. Мени је то била само још једна партија. Побеђивала сам партију за партијом и мој коначни резултат био је 10 – 0. Чињеница да је тако млада девојчица победила на шампионату већ је сама по себи била сензација, али то што сам победила у свим партијама још је више фасцинирало ондашњи свет."

Клара се други пут породила 2. новембра 1974. године, и родила кћерку Софију, а 23. јула 1976. године и трећу, Јудит. Чим су могле да пузе, Јудит и Софија су пришле до врата собе за шах у њиховом стану, вириле кроз стакло и гледале како отац показује потезе Жужани.

Чезнуле су да се укључе, али Полгар није хтео да крену прерано. Уместо тога им је у мајушне ручице стављао фигуре да осете текстуру и облике. Тек када су напуниле пет година, кренуо је са њиховом обуком.
Девојчице су читаво детињство посвећено тренирале, али су и уживале у томе. Зашто? Зато што су имале мотивацију.

„Проводиле смо много сати за таблом, али то нам није изгледало као обавеза јер смо то волеле“, каже Јудит. „Нису нас терали. Шах нас је фасцинирао“, рекла је Софија.

Када су постале адолесценткиње, ове три сестре су већ сакупиле и више од десет хиљада сати специјализоване праксе, што је много више од других жена у историји шаха. Овако су прошле:

Жужана

Августа месеца 1981. године, када је напунила дванаест година, Жужана је освојила титулу првакиње света за девојчице испод шеснаест година. Непуне две године касније, јула 1984. године, постала је најбоља шахисткиња на свету.

Јануара 1991, постала је прва шахисткиња која је досегла статус велемајстора. До краја каријере освојила је светски шампионат за жене четири пута и пет шаховских олимпијада и остала једина особа у историји, било мушка, било женска, која је освојила Троструку круну (брзи, блиц и класични светски шампионат).

Жужана је такође била пионир упркос огромним препрекама које су јој постављали шаховски органи. Наиме, било јој је забрањено да игра на Светском шампионату (за мушкарце) 1986. године иако се квалификовала. На крају је утрла пут женама које сада могу да се такмиче на најпрестижнијим светским догађајима.

Сада води шаховски центар у Њујорку.

Софија

Године 1980, када је имала пет година, Софија је освојила мађарски шампионат за девојчице млађе од једанаест година. После је освојила златну медаљу на такмичењу за девојчице испод четрнаест година 1986, као и бројне друге златне медаље на шаховским олимпијадама и другим престижним шампионатима.

Али, њено највеће достигнуће било је „Чудо у Риму“, где је победила осам партија против многих највећих шахиста, укључујући и Александра Черњина Семјона Палатника и Јурија Разувајева. Један шаховски експерт је написао следеће:

„Шансе да победи против тако моћних противника мора да су милијарду према један“. Ирски шахиста Кевин О’Конел је оценио њену игру као пет највећих партија које је неко одиграо, био он мушко или женско.

Софија се удала такође за шахисту Јону Косашвилија 1999. године и преселила се у Израел, где живе са своје двоје деце. Помаже да се води шаховски вебсајт и призната је сликарка.

Јудит

Након низа оборених рекорда у раним тинејџерским годинама, Јудит је победила на светском шампионату за млађе од дванаест година у Румунији, 1988. године. Било је то први пут да је нека девојчица освојила свеукупни (отворен и за мушкарце и за жене) светски шампионат.

Три године касније, 1991, када је имала петнаест година и четири месеца, постала је најмлађи велемајстор (и у мушкој и у женској категорији) у историји шаха. Исте године је, такође, освојила мађарски шампионат поразивши у финалу велемајстора Тибора Толнаија.

Она је светска шахисткиња број један већ више од десет година ако се изузме кратак период када је испала са листе због неактивности када је родила првог сина 2004. године (да би је на врху листе сменила старија сестра Жужана).

Током каријере, побеђивала је скоро сваког врхунског играча на свету, укључујући Гарија Каспарова, Анатолија Карпова и Вишванатана Ананда. Она се на светском нивоу сматра за најбољу шахисткињу свих времена.

Такође, обратите пажњу на реакцију јавности на успех девојака. Када је Жужана победила на локалном такмичењу са пет година, сви присутни су били уверени да је то последица јединственог талента. Локалне новине су је описале као чудо од детета, а Полгар се сећа да су му други родитељи честитали на фасцинантном таленту његове кћери.

„Моја мала Олга то не би могла“, један од родитеља је рекао.

Али ово је илузија која приказује само врх леденог брега: посматрачи мисле да је учинак последица посебних способности јер су видели само мали проценат активности неопходних да би се остварио успех. Полгар каже.
„Да су само видели веома спори напредак, побољшање које долази миц по миц, не би тек тако лако назвали Жужану чудом од детета.“

Две године након што је Жужана Полгар постала први велемајстор, њеном оцу Ласлу су понудили нови изазов. Јоп ван Остером, холандски милијардер и шаховски спонзор, покушао је да га увери да усвоји три дечака из земаља у развоју да види може ли да понови резултате које је остварио са трима кћерима.

Полгар је одмах прихватио изазов, али га је спречила, што је донекле чудно, Клара, његова иначе смирена супруга. Није да је била песимиста у вези са тим да ли ће бити успешан, већ једноставно није имала енергије да спроведе још један експеримент.

„Први пут сам мислила да ће бити довољно да се докаже теорија“, рекла је уз топао осмех док смо са уживањем ручали рибу и поврће у њиховом стану.

Док седи поред ње, њен муж је необично тих. Очи му још трепере, али је дубоко замишљен. „Људи ми кажу како је успех мојих кћерки био пука срећа“, каже на крају.

„Кажу да је случајност како је човек који је кренуо да докаже практичну теорију изузетних постигнућа користећи шах, ето, баш некако, добио три најталентованије шахисткиње у историји. Можда неки људи једноставно не желе да верују у моћ вежбе.“

Извор: Курир