Због чега псујемо?

Најновије је истраживање дало дуго ишчекивани одговор на питање: због чега то инстинктивно псујемо?

Најновије студије показују како дјеца баш попут спужве упијају псовке, штавише, прије него друге ријечи. Већину времена ријечи се стварају саме од себе, оне су заправо смислени збир звукова које произлазе из уста или слова на папиру.

Сами по себи, звукови немају моћ да увриједе некога. Нпр. ријеч 'зао' некада давно имала је призвук псовке на неком страном језику, а њена моћ била је толика да је могла испразнити просторије па чак и довести до министарских оставки, преноси Гардијан.

Како је могуће да неки облик тј. спој гласова има толику разорну моћ?

Одговор на то питање лежи у нашим реакцијама на њих, на емоције које изазивају такве ријечи.

Резултати истраживања које је провео лингвиста Тимоти Џеј, проучавајући распон вокабулара код дјеце, дошао је до шокантних открића.

Према истраживању дјечаци у доби од једне до двије године старости у својим су цртрежима нацртали 6 'ружних' ријечи, док су дјевојчице те доби нацртале у просјеку чак 8 ријечи с лошим призвуком.  Они у доби од 5 до 6 година знају 34 псовки, код дјечака, док дјевојчице знају за њих 21.

Сви родитељи имају тенденцију заштитити дјецу од 'лоших' ријечи, но сви смо се барем у једном тренутку нашли
како псујемо пред дјецом заборављајући да су поред нас и све упијају.

Но Џејева студија показала је како су такви родитељски импулси узалудни, те да ће дјеца кад тад научити значење псовки, чак ако их никада не чују од својих родитеља.

Како их онда научити да су псовке 'лоше'?

Постоји право вријеме и мјесто за изрицање истих, стога је потребно не штитити дјецу од псовки већ их усмјерити те им показати када се смију изрећи, а када не. Потребно је научити дјецу како у друштву постоје различити обрасци понашања у различитом друштвеном окружењу. 

Но зашто се неке ријечи сматра псовкама и опасним, те зашто, ако им знамо право значење, оне и даље изазивају у нама ту разорну снагу те подстичу негативне емоције?

Истраживања псовки, која постоје у свим културама, дијеле псовке на двије групе, оне које су повезане с религијом те оне повезане с љедским тијелом. Страх и страхопоштовање повезани су с религијом, док су гађење и срам осјећања повезана са псовкама друге групе - људско тијело.

Ријеч сама по себи нема никаквог значаја док јој се не придодају емоције које се уско вежу уз њу. Тада долази до чаролије која самом слову или гласу даје већу важност. Тада ријечи и дословног смисла постану дјелови емоција.

Према истраживањима, људи који су претрпјели трауме мозга у одређеним дјеловима љеве половине у којој се налази центар за говор код већине људи (дешњака), након повреде не могу срочити смислену једноставно проширену реченицу, но зато им псовка није страна.

Прије ће повратити могућност изговарања псовки од било којих других ријечи које нису везане уз одређене
емоције. То се догађа из разлога што су дјелови мозга који су се прије развили, као што су лимбички систем који управља несвјесним и аутономним функцијама и базалне ганглије, тј. гомиле сиве масе, остали неоштећени.

А најновија истраживања показала су како је управо то мјесто на којем псовке живе. А када се самим ријечима придодају емоције добијају једно сасвим ново значење.