Пријете нам нови ратови?!

Велика рецесија осудила је економије на стагнацију, а тржишта суочила са привредним растом, што представља идеално тло за цветање економског национализма.

Као када је тридесетих година, после велике депресије, дошло до стварања ауторитарних режима у Европи и Азији што је довело до Другог светског рата, тако се данас јавља национализам у економији чиме се историја понавља, тврди познати економиста Нуријел Рубини.

Свијет 06.06.2014 | 23:00

Овај нови национализам у економији узима разне облике: трговинске баријере, имовински протекционизам, противљење страном инвестиционом капиталу, политике које фаворизују домаће раднике и фирме, анти-имиграционе мере, капитализам државе, и национализам ресурса.

У политичком домену, видимо успон популистичких, анти-глобалистичких, анти-имиграционих и у неким случајевима отворено расистичких и антисемитских странака, пише Рубини, познат као Доктор Пропаст, у колумни за Пројецт Сyндицате.

Противљење било каквој врсти глобалне организације и међународне сарадње резултат је, каже Рубини, анемичног привредног опоравка.

Велика рецесија, која је почела 2008. године, а коју је управо овај економиста први предвидео, упркос понеким успонима, у свету и даље траје, а националисти то вешто користе да кривицу за економску малаксалост пребаце на странце, било да се ради о увозу страних производа или приливу страних радника.

Када се овом дода неједнакост у богатству и приходима у многим земљама, није никакво чудо што се раширио економски принцип "победник узима све" који користи само елитама и мења политички систем, пише Рубини.

Ова појава, према његовим речима, примећује се и у развијеним економијама попут САД, као и у земљама у транзицији.

У САД, каже Доктор Проспаст, имамо систем легализоване корупције у ком велике корпорације дају неограничене своте новца изабраним званичницима. У тржиштима у развоју ствари су често још једноставније, где локални олигарси неометано доминирају и економијом и политиком.
Као доказ у прилог својој теорији о успону "новог национализма" Рубини узима резултате недавних избора за Европски парламент, на којима су посебно добро прошле управо екстремно десничарске партије.

Ширење националне мржње и говор усмерен против Европске уније у моди су у Француској, Холандији, Уједињеном Краљевству, а евроскептични гласови деснице су све јачи и у Италији и Немачкој.

Екстремна десница у САД осликава се кроз јачање Теа Партyја и сличних радикално десних фракција које су готово потпуно преузеле Републиканску странку, а која има већину у заступничком дому конгреса.

Национализам се, пише Рубини, поново појављује и у Азији, а посебно је видљив у политици нових лидера Кине, Јапана, Јужне Кореје, Индије, Тајланда, Малезије и Индонезије. При томе, нестабилност геополитичке ситуације на Блиском истоку не треба уопште посебно наглашавати.
Због свега наведеног Рубини страхује да би јачање национализма, као директне последице "велике рецесије", могло довести до нових војних сукоба у свету.

Због штете коју је изазвала "велика рецесија", најразвијеније светске економије осуђене су на стагнацију, а тржишта у развоју суочена су с изазовом стварања привредног раста. Ово је идеално тло за цветање економског и политичког национализма, закључује овај нобеловац.