Добој – некада град, а данас…

Из којег год путног правца ових дана, након катастрофалне поплаве,уђете у Добој прво на што наиђете су хрпе шута и најразноврснијег смећа, али и нажалост, и људска мука, страх од недостатка основних животних намирница и стрепња од болести.

Република Српска 22.05.2014 | 13:29

Добојлије прво што кажу, осмог дана послије поплава, јест да је овдје некада био град, а сада само тек назнаке да се на овом мјесту живјело и функционирало нормално. Добро би дошао и вјетар да бар помете прашину и одагна воњ све муке која се уселила у овај град.

Мара Стојановић пита се како ће ових дана након поплава кренути даље.

Сјећа се мале баште марљиво засијање раним повртним културама, а сада гледа простор потпуно поваљан муљем, као гробнице у којима је сахрањен људски труд, напор и зној.

У граду на све стране има разноразног отпада, згрнутог тек онако, на гомиле, и прашине која је прекрила град након повлачења воде.

Свуда около наноси муља, а понегдје и водени џепови који су остали иза великог поводња. И у подрумима многих станова задржала се мутна ријечна вода.

Испред свих градских установа огромне количине смећа, фасцикли документације, архивских докумената и кеса у које се ко зна шта све баца.

Около људи с хигијенским маскама на лицу, али и многи без икаквих заштитних средстава иако се најављује дезинфекција како би се отклонила опасност од болести, које увијек иду као пратилац великих људских несрећа.

У градској језгри Добоја не функционишу ни банке, ни трговине, не раде предузећа, готово ништа изузев, на неколико мјеста, пунктови за дистрибуцију основних животних намирница.

И даље је највећа потреба да питком водом, струје још нема у свим дијеловима града, а огромне количине кабастог смећа, поплављеног намјештаја, гардеробе и свега што је вода уништила још  се споро одвозе.

Добој је практично раскућен град, бар када су у питању први, па понегдје и други спратови кућа, а сви пословни објекти који су били смјештени у приземљу су као такви више не постоје.

Људска мука је огромна, многима је ово други или трећи почетак од нуле.

Драго Тадић прича да нема поново ништа. У рату је избјегао и у граду на Босни имао кућу у  приградском насељу Баре.

Данас је од тога остало сјећање да је имао колико-толико нормалан живот.

’’Са 64 године тешко да имам снаге да почињем испочетка’’, огорчен је Тадић.

Голи, мокри зидови и уништено покућство подсјећају да је у ову приземну кућу ријечни талас ушао у моменту и уништио све.

Добојлијама помажу комшије из сусједних општина, не пита се ко се како зове и које је вјере, код тих „комшија“ се врши и набавка свега што им је Добојлијама потребно, а ових дана посебно се траже рукавице, чизме, санитарије, свијеће, лампе.

Оно што је најгоре град мора бити темељно опран прије било какве дезинфекције, али, да парадокс буде већи и добојски „Водовод“ муку мучи с водом.

Техничке екипе овог предузећа су даноноћно на терену да би осигурале основни предуслов за чишћење града.

Бараке у којима је био смјештен добојски „Водовод“ изгледају језиво, без прозора, с видљивим посљедицама поплаве на сваком кораку.

У просторијама лабораторије у којима се испитивала исправност воде сада плови муљ и блато с којима се боре запослени.

Идентично је и у другим фирмама и како сада ствари стоје нешто је из ове ситуације замислити да ће те просторе бити могуће вратити у првобитну функцију.

У избјегличким и повратничким насељима у рубним дијеловима града исте слике као и у самом граду. С тим што је сиротиња већа и нико не види краја избјегличком животу и патњама.

Мара Стојановић пита се како ће ових дана након поплава кренути даље.

Сјећа се мале баште марљиво засијање раним повртним културама, а сада гледа простор потпуно поваљан муљем, као гробнице у којима је сахрањен људски труд, напор и зној.

Уз саму Босну из сјеверног правца Добоја некадашње њиве претворене су у аде са шљунком, које подсјећају да је ријека ту, прије који дан, изгледала као море.

Вода се повукла и са собом понијела и земљу и оно што је било на њој.

У Добоју не раде школе, матуранти не славе крај школовања уз пјесму, већ лопатама покушавају вратити некадашњи живот.

Не раде ни вртићи, а дјеца иду с родитељима и с хигијенским маскама на лицу у редове за хуманитарну помоћ.

Добојем се осјети тежак задах мемле који се увлачи у носнице. Зато и кажу да би бар добродошао и вјетар, да макар помете прашину и одагна воњ све муке која се уселила у овај град.