Вучић у Сарајеву: Пад “Берлинског” зида

Требаће да прође неколико година да би смо сазнали да ли је мајска посјета премијера Србије Александра Вучића званичном Сарајеву историјска и да ли је била покретач значајних политичких промјена, чији је позитивизам дао сасвим нову, квалитетнију боју односима у цијелом регион.

До тада остаје чињеница да је БиХ је простор на којем спољна политика Србије може крупним корацима грабити ка плусу и за то добити неподјељену подршку Истока и Запада.

То нису ни Крим ни Одеса ни Украјина у цијелости, јер Србија мора да се чува запаљивих искрица, нус производа судара великих сила на тим просторима, и да учини све да неким исхитреним поступком не поквари традиционално добре односе са Истоком, нити оне са Западом, којем тежи, и који у последње двије године доживљавају снажну експанзију.

Србија не може ни око Косова правити било какве спољнополитичке пируете, јер тај териториј сматра својим унутрашњих политичким питањем.

Зато је БиХ идеалан полигон за позитивну спољну политику Србије, чија снажна подршка Дејтонској БиХ извјесно доноси аплаузе и подршку на Западу и, истовремено, смањује снагу “савјета” о потреби осуде дешавања у Украјини. Такође, ни Русија неће имати ништа против снажне подршке Србије дејтонској БиХ, јер и та земља, која се налази у ковитлацу новог хладног рата, треба показну вјежбу за доказивање партнерима са друге стране “завјесе” да не подржавају деструкцију држава, сем у “специфичним случајевима”, каквим карактерише Украјину, најнесретнију европску земљу.

Из свих ових и бројних других разлога, Вучићева прва спољнополитичка дестинација била је БиХ, односно Сарајево. Гдје је све дигао на ноге, усталасао емоције и то у цијелој БиХ и самим својим доласком показао да је тренутно неприкосновени политички лидер у цијелом региону.

У складу са тим статусом Вучић се и понашао током посјете БиХ, емитујући бројне политичке поруке у којима се промовише квалитет односа, потреба тјешње сарадње, жеља за напретком, воља за пријатељством…

“Тешко је играти се емоцијама народа у Србији према Републици Српској и обрнуто, али Србија има политику да поштује територијални интегритет Босне и Херцеговине и молим те да само имаш у виду - ми поштујемо Дејтонски споразум и то не поштујемо као мртво слово на папиру, већ га поштујемо стварно и суштински. И као што нико не може да ти уништи Републику Српску, нико не може да уништи Босну и Херцеговину. То је политика Србије. Ја сам рекао јавно, а сад пред вама понављам - мислим да је то поштен однос. Ја сам Србин, ја волим Републику Српску, али ја поштујем, ценим и желим велики успех Босни и Херцеговини и желим да Босна и Херцеговина буде пријатељ Србије и желим да то осећа сваки Бошњак, сваки Хрват, као што желим да сваки Србин из Србије има такву врсту емоција према БиХ”, рекао је Вучић.

Најснажнија порука коју је Вучић и дошао да каже јесте “као што нико не може да уништи Републику Српску, нико не може да уништи Босну и Херцеговину. То је политика Србије”!

Да ли је Вучић својом посјетом Сарајеву и оваквом поруком о БиХ/РС нанио било какву штету Републици Српској? Никакву. Али јесте демолирао политику актуелних властодржаца у овом ентитету, који већ девет година опстају на матрици лажних прича о референдуму, нереалних обећања о подјели БиХ, авантуристичких најава сецесије…

Вучић је једним својим доласком у Сарајево свео Милорада Додика на мјеру која му припада – политичара који нема шта да тражи у регионалним оквирима, већ му је поље дјеловања унутар БиХ. Свео га је на ниво локалног политичара.

Недолазак Вучића у Бањалуку, одмах по завршетку сарајевске сесије, додатна је порука Додику да између њега и Вучића постоји врло врло значајна разлика у капацитету, и то у корист српског премијера.

Свега тога свјестан је и Додик, а његове изјаве подршке Вучићевој посјети Сарајеву (“Вучић је опредијељен је за поштовање Дејтонског споразума и договор у оквиру БиХ), тешко су “гутање бројних жаба крастача” и лизање су тешких рана, које неће зацијелити. Нити има мелема за њих.

Србија не подржава авантуристичку и неодговорну Додикову политику, данас је јасно више него икад. Уз то, Србија више неће дозволити да Додик угрожава њене интересе, као што је то чинио безброј пута у протеклих неколико година и као што је то радио и недавно, петљајући се потпуно непозван у украјинску кризу. Није ником у тој несретној земљи својим изјавама ни помогао ни одмогао, али је нанио велику штету и РС и Србији, свјесно подгријавајући алузије о могућем отцјепљењу овог ентитета.

Није Додик тим својим “спољнополитичким” посртањем помогао ни себи у дневнополитичкој борби, а сликање са Сергејом Лавровим мала је, готово никава накнада за штету коју је починио. Посебно због чињенице да је обезбијеђена преко лобиста за велике паре.

Вучић граби у квалитетнију будућност без освртања на оне којима ’92 доминира у глави. А таквих је много у БиХ, са обје стране међуентитетске границе и сви они том ’92 – фиксацијом само штите отето, а никако народе и њихове интересе. Не односи се то само на Додика; било би непоштено. Много је додика у цијелој БиХ, а нови односи на релацији Србија - БиХ њихов су крај. Берлински зид јесте пао, ко то не уочава биће затрпан. И не треба га извлачити.

СлободанВасковицБлог