Насер Орић – капиталац предизборне кампање

Србији одговара довршење предизборне етничке хомогенизације у БиХ, а вађење Орића из правосудног нафталина је идеалан начин да се то постигне.

Република Српска 07.02.2014 | 15:43 Србији одговара довршење предизборне етничке хомогенизације у БиХ, а вађење Орића из правосудног нафталина је идеалан начин да се то постигне. Ваља Додику бацити коску коју не може глодати колико “вучићевска” опозиција, а с друге стране потпомоћи хомогенизирање Бошњака на начин да се на власт доведу “здрави” народњачки десничари који ће успоставити популистичку стабилност по моделу “Европа-батина-скидање пар моћних глава и никакве суштинске реформе”. Када је из Србије стигла, најприје “плава”, а потом и дифузна потјерница против бившег команданта Сребренице, “контроверзног бизнисмена”, ослобођеника Хашког трибунала, осуђеника Општинског суда у Сарајеву (двије године затвора због нелегалног посједовања оружја) и помилованика предсједника Федерације Живка Будимира, Насера Орића, дакле, све политичке партије су имале разлог за славље. На страну сада оно за шта Орића и даље терете у Србији и РС-у (учешће у ратним злочинима над српским цивилима, којих је у Подрињу, према подацима сарајевског ИДЦ-а убијено близу хиљаду, за чије убијање још нико није одговарао), или његови саборци попут Ибрана Мустафића и Хусе Салиховића (отуђивање хуманитарне помоћи од гладног народа и њено бацање на отпад када се поквари, да не би падале цијене хране на црном тржишту које је, опет, контролисао Орић са својим помоћницима). “Легендарни командант” је у босанскохерцеговачкој политици 2014, захваљујући тобожњој ревности правосудних органа Србије, постао још крупнија звјерка. Постао је више него користан све и једној значајнијој политичкој странци у БиХ (па и оним безначајнијим), а тога је и сам свјестан. Не улазећи у различита домишљања и њима блиске теорије завјера, неки су индикатори сасвим јасни. Србија зна да се неће дочепати Орића, нити му судити, а то је јасно и њему и свим федералним, републичкосрпским и србијанским политичарима. Све остало је политиканска ујдурма у којој нико није на губитку. Опозициони српски блок у БиХ ће у већој или мањој мјери профитирати на томе што си може приуштити радикалније србовање од Додика. Тако ће СДС бацати димне бомбе у виду позива на блокаду државних институција и ликовати јер Додик има превише тога да изгуби ако их напусти (нпр. паре од Електропреноса уговорене са СДП-ом), па се мора задовољити још испразнијим темама, односно ликовати над чињеницом да је "Додик изабрао федералне партнере за одбрану Српске, па нека је с њима и брани", како рече Младен Босић. Бошњачки политичари, свјесни статуса који Орић има у транзицијско-криминално-националистичко-сиротињској, поратној, бошњачкој митологији (чији је изблајхани гуслар, знаменити естрадни умјетник Авдо Хусеиновић, аутор филма и књиге о Орићу), такођер ће увелико профитирати. Ко прими Орића у свој кабинет и “заштити” га од српског Бехемота, добија и дио његове ауре митског хероја, који је задужио народ, без обзира што је "легендарни командант" поратни дио угледног друштва шефа балканског нарко-картела и свог имењака Насера (Кељмендија). И Бакир Изетбеговић и Фахрудин Радончић, па чак и нехаризматични представник “градске раје”, Златко Лагумџија, су ту да се одбрани невини командант и на томе покупи популистички кајмак. Други “дифузни” оптуженик, Хакија Мехољић, ратни шеф полиције у Сребреници, који је јавност више пута шокирао тврдњама о трговини Сребреницом између Алије Изетбеговића и Американаца, прилично је истиснут из медијске и страначке халабуке, јер, очигледно, није у толикој мјери ни занимљив. А тек би свашта могао рећи? Шта год да се требало десити са Орићем (различити обавјештајни кулоари су га спомињали као једну од крупних звјерки која се требала наћи на листи за хапшење приликом “вучићевске” трансформације федералне политичке сцене), сада је одложено. На њему је ауреола прогоњене звијери и неће га такнути ни праведник сарајевских интелектуалаца Радончић, а камоли неко други.