Нова брига малог Гојка

Не брини за мене, тата.

Република Српска 26.11.2013 | 07:30 Не брини за мене, тата. Само брини да оздравиш. И да ми се што пре вратиш. А кад се вратиш... све ће бити другачије. Ти и ја смо сила, јер имамо један другог... Само ти мени оздрави. Овако је Гојко Ђурић, у понедељак, испратио тату Петра, у Београд, на ВМА. Лекари ове престижне установе коначно треба да утврде да ли за Петрову тешко повређену ногу има лека. Или... Гојко је грлио оца. Дуго је трајао тај загрљај. - Нећемо да плачемо тата. Ми смо мушкарци - говорио је дечак. - Нећемо, нећемо - одговарао је отац, а рамена су се тресла. - Одлазим са стрепњом: шта ако ми кажу да ногу треба да ампутирају - каже Петар Ђурић. - Предуго је све ово трајало. Читаву годину. Од Бијељине до Бањалуке... Од Бањалуке до Београда... Мишљења лекара су различита. Најтеже ми је када помислим да ћу, можда, и надаље бити терет и обавеза мом Гојку. Нису његова нејака плећа за оволику муку. Горња Љељенча код Бијељине, дванаести километар према Брчком. Пред нама је кућица од набоја. Има две собице, без воде. То је сав Петров и Гојков иметак. Уз два степеника и врата попут каквог рама, спуштена врећица купуса. На прозору, на једва метар од земље, чучао је малени шарени мачак. Ту завршава макадамски пут. Одавде, нема даље. Овде је дом Петра Ђурића, некадашњег борца Војске Републике Српске, вишеструког даваоца крви... И дом његовог сина, осмогодишњег Гојка. Дечака који је на своја малена леђа преузео да буде стуб куће. Да брине о повређеном оцу. Превија га, као да је то чинио одувек. Ложи ватру. Кува. Спрема кућицу... И, на крају, тек кад све послове заврши... пређе на школске задатке. - Тата је, прошле године у лето, кад је у надници секао дрва, повредио ногу - прича дечак, на чије се детињство, у немерљивом сиромаштву ове породице, навалила и мука да брине о тешко покретном оцу. - Дрво је пало и смрскало му потколеницу. Све се искомпликовало. Уградили су му фиксатор. Тешко се креће... А сад... Нисам сигуран како ће се све завршити. У уторак ће јавити... Волео бих, највише од свега, да тати излече ногу. Гојко Ђурић, са својих осам година, говори као да му је осамнаест, јер деца у муци сазревају, нажалост, пре времена. Прича, као да је предодређен да преузме бригу и терет живота за обојицу. Говори, као одрастао, о татином надничењу, једва довољном за преживљавање. А онда, када је осетио да може да отвори своју малену душу, проговорио је и о мамином одласку из породице, пре четири године, када су он и његов тата - остали сами. - Мама ми је отишла... Ја сам спавао... Кад сам се пробудио... Није дошла. Мислио сам, сад ће она ... Само што није. Било ми је хладно и био сам гладан. Одавно маму нисам видео. Не јавља се. Откуд знам где је она. Недостаје ми. Понекад... Док ово говори, малени Гојко се окреће према прозору. Крије сузе. Не зна да је његова мама Цвијета себи нашла други дом. О томе, наравно, не причамо са Гојком. Превише је у овом детету рана. Причу наставља Петар: - Цвијета и ја смо, руку на срце, имали размирица. Отишла је и себе решила. Али, зашто је своје дете заборавила, зашто се њему не јавља? Могао сам и ја да дигнем руке од свега, то је најлакше... Ви не можете ни да замислите колико ми је било тешко када је отишла, а ја остао са четворогодишњим дететом. Али је од свега било најтеже када сам спао на то да ме он, са својих осам година, служи и послужује. Мота завој око ноге. И знате шта сам помишљао, кад он заспи: да себи одузмем живот, а њега ослободим муке... Да сам се докопао каквог оружја, то бих и урадио... Гојко, који је слушао Петрову причу, а и да није желео да је чује, не би имао куд из ове две собе, између којих су стално отворена врата, прекинуо је као из топа очев монолог и полетео оцу у загрљај. Били су то тренуци који омекшавају и најтврђа срца. Чуло се, кроз јецаје: - За тебе, сине, живим.