Постхумно орден Диани Будисављевић

Његова светост патријарх српски Иринеј уручиће данас постхумно високо одликовање Српске православне цркве Диани Будисављевић, Аустријанки која је спасила 12.

Република Српска 18.10.2013 | 10:18
Постхумно орден Диани Будисављевић
Његова светост патријарх српски Иринеј уручиће данас постхумно високо одликовање Српске православне цркве Диани Будисављевић, Аустријанки која је спасила 12.000 српске дјеце из Јасеновца и других усташких логора у Независној Држави Хрватској током Другог свјетског рата. Патријарх Иринеј ће "Орден царице Милице" предати Дианином унуку Леонарду Рашици у Патријаршији у Београду, саопштено је из СПЦ. Леонардо је овим поводом допутовао из Бразила, гдје живи са породицом, а наредни мјесец ће провести у Србији, Републици Српској и Хрватској, гдје ће разговарати са "Дианином дјецом" - преживјелим логорашима. На основу њихових свједочанстава и свог истраживања, Леонардо ће у Бразилу објавити књигу о животу своје прабаке, која стоји иза највеће хуманитарне акције у Другом свјетском рату, равне њемачком индустријалцу Оскару Шиндлеру, који је спасио 1.200 Јевреја. У Бањалуци постоји приједлог да се именом Диане Будисављевић назове једна улица и да се изгради споменик. Аустријанка Диана, дјевојачки Обескер, била је удата за Србина Јулија Будисављевића, професора Медицинског факултета у Загребу, а о ужасима кроз која су у усташким логорима пролазиле православне жене са дјецом сазнала је сасвим случајно. Диана је ризиковала све, па и сам живот да би помогла српској дјеци са Козаре, Кордуна, из села у БиХ и, уз помоћ својих сарадника, обилазила је по злу чувене логоре НДХ, као што су Лобор Град, Стара Градишка, Горња Ријека, Сисак и Јасеновац и одатле одводила дјецу. Она је изгладњелу и болесну дјецу, често и на самрти, пописивала и за све њих педантно водила картотеку да би им сачувала идентитет и да би, послије рата, родитељи могли да пронађу малишане. Али, сву документацију и фотографије морала је да преда 1947. године, по наређењу Озне, што је за њу представљало "смак свијета", јер је то значило да неће успјети сву дјецу да врати својим правим родитељима. Послије рата, Диана никоме, па ни породици, није много говорила о ономе што се догађало током постојања НДХ. Заједно са мужем 1972. године напушта Загреб и враћа се у родни Инзбрук, гдје заборављена од свих умире 1978. године у Анихштрасе 24, једва тристо метара даље од куће у којој је рођена. Знала је да каже: "Урадила сам шта сам могла и шта је требало, и то је то". У свом дневнику 10. јула 1942. године, поводом посјете логору Стара Градишка, записала је да су нека дјеца већ прије била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати, те да су умрла дјелимично тамо, а дјелимично касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. "А, свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну. Каква неизмерна туга, каква бол", писала је Диана.