Војне интервенције без јасног мандата УН-а

Док су САД и њихови савезници све ближе одлуци о војној интервенцији у Сирији, Русија, стална чланица Савета безбедности УН, наставља одлучно да се противи тој идеји, што значи да ће евентуална операција вероватно бити спроведена без одобрења УН, оцењује агенција Франс прес.

Република Српска 27.08.2013 | 21:45 Док су САД и њихови савезници све ближе одлуци о војној интервенцији у Сирији, Русија, стална чланица Савета безбедности УН, наставља одлучно да се противи тој идеји, што значи да ће евентуална операција вероватно бити спроведена без одобрења УН, оцењује агенција Франс прес. АФП подсећа да су и раније биле спровођене војне интервенције без мандата УН или с мандатом који је касније био оспорен, наводећи као пример Југославију, Ирак и Либију. Снаге НАТО су 24. марта 1999. године покренуле ваздужне нападе против Југославије, под званичним називом "Операција савезничка сила" , који су трајали до 11. јуна. Интервенција је почела пошто су мировни преговори између представника Београда и косовских Албанаца претрпели неуспех, наводи француска агенција, подсећајући да су Русија и Кина запретиле да ће уложити вето на резолуцију УН која би одобрила војну акцију. "Напади су уследили после упорног одбијања југословенског моћника Слободана Милошевића да прихвати договор формулисан у фебруару, чији је циљ био да заштити косовске Албанце од југословенских снага, које су сачињавали претежно Срби", пише у тексту. Акција је, додаје АФП, била и одговор на жестоку југословенску офанзиву против сепаратистичке Ослободилачке војске Косова. Француска агенција подсећа да је у свакодневним ваздушним нападима на мете у Србији, Црној Гори и на Косову учествовало око 600 летелица из 13 земаља. "Десетог јуна 1999, југословенске снаге којима су доминирали Срби почеле су повлачење с Косова, које је стављено под управу УН", подсећа агенција. Четири године касније, у марту 2003, Велика Британија, Шпанија и САД су затражиле од Савета безбедности УН резолуцију којом би одобрио војну офанзиву на Ирак због сумње да има складишта оружја за масовно уништење. Предлог је, међутим, повучен пошто је, с обзиром на противљење Француске, Немачке и Русије, постало јасно да неће бити консензуса. Пошто је тадашњем ирачком лидеру Садаму Хусеину упућен последњи ултиматум, администрација америчког председника Џорџа Буша решила је да реагује и без мандата УН. САД су 20. марта покренуле операцију "Ирачко ослобођење", касније прекрштену у "Ирачка слобода". Америчко ваздухопловство је гађало Багдад, док су на југ Ирака упале америчке и британске копнене снаге. Исход инвазије било је свргавање Садама, који је ухваћен, осуђен на смрт и погубљен 2006. године. У мају 2003. године, међународна коалиција у Ираку, на челу са САД, бројала је 150.000 америчких војника и 23.000 војника из више од 40 земаља. У октобру исте године, УН су усвојиле резолуцију којом су те снаге задужене за очување безбедности у Ираку. САД су до децембра 2011. године повукле скоро све војнике. Према званичним подацима, од почетка интервенције у Ираку до 2010, када је званично објављен њен крај, погинуло је скоро 5.000 страних војника, од којих преко 4.400 америчких. Број цивила који су страдали у сукобима и насиљу које је годинама беснело у тој земљи никада није утврђен, а, према различитим изворима, страдало је између 150.000 и милион људи. Те исте, 2011. године, Савет безбедности УН усвојио је у марту резолуцију којом је одобрио државама чланицама да "предузму све нужне мере" како би заштитиле цивиле у Либији од напада снага оданих Моамеру Гадафију, које су покушавале да сузбију побуну која је избила у фебруару. Операција "Уједињени заштитник" почела је 19. марта, а предводиле су је Велика Британија и Француска, уз активну подршку САД. НАТО је 31. марта преузео команду над интервенцијом, у којој је учествовало 18 земаља. Кина и Русија су у јуну те године оптужиле западну коалицију да иде ван граница својих овлашћења тиме што покушава да свргне Гадафија, што је Француска била јавно признала као циљ. Гадафи је 20. октобра ухваћен и убијен, два месеца пошто је Триполи пао у руке побуњеничких снага, које су имале ваздушну подршку НАТО.