MAKSIMIR: Večeras sportski okršaj Srba i Hrvata

Fudbaleri Srbije večeras u Zagrebu protiv Hrvatske igraju ključni meč kvalifikacija za Svjetsko prvenstvo.

Republika Srpska 22.03.2013 | 08:21 Fudbaleri Srbije večeras u Zagrebu protiv Hrvatske igraju ključni meč kvalifikacija za Svjetsko prvenstvo. Utakmica veka i stoljeća, povijesna i istorijska utakmica koja u sebi i sa sobom nosi mnogo više od bodova koji pomažu pri odlasku u Brazil - sve ovo, i ništa od toga je duel između Hrvatske i Srbije. Od trenutka kada su Fifine prevrtljive kuglice spojile ova dva nacionalna tima jasno je bilo da će maksimirski okršaj biti epicentar kvalifikacija za Mundijal. U prvi mah, nošeni prenaglašenom, ali za ove prostore uobičajenom navijačkom euforijom, ralozi za uzbuđenje su ponajmanje bili sportski. Kako su kvalifikaije odmicale sportskih razloga koji bi potkrepili ushićenje komšijskim okršajem ostajalo je sve manje. Hrvatska „gura" jako dobro i sa deset od mogućih 12 bodova suvereno drži mesto u grupi A koje obično i pripada reprezentaciji koja je zvanično deveta na svetu. Srbija, pak, ispred koje se u ovom trenutku na Fifinoj lestvici nalaze 34 svetska tima, ima četiri boda i tek teoretske šanse da se provuče do najvećeg sportskog događaja na planeti. Hrvatska je važan činilac na globalnom fudbalskom igralištu, učesnici su, mahom, svih velikih takmičenja, a sa njih se dostojanstveno opraštaju. Srbija je od prethodnog duela dva tima, pre 14 godina, igrala samo tri velika takmičenja, uz učinak koji se sa najboljom namerom može okarakterisati kao zanemarljiv. Dakle, sa striktno sportsko-takmičarskog stanovišta gledano, sve ukazuje da noviji pedigre današnjih rivala nije u istoj ravni. Na sreću, svaku opasnost da se iz tog razloga navijački elan transformiše i preseli iz sportskih domena u neželjene, nesportske sfere sprečili su neposredni protagonisti utakmice. Štimac i Mihajlović, Karadžić i Šuker, kao i igrači oba tima, uzdržanim i "pomisli pre nego što progovoriš" izjavama uspeli su da suzbiju napetost ove utakmice, koja na kraju krajeva ipak jeste najnovija epizoda rivaliteta koji je stvorio jedan rat, i da meč zadrže u okvirima onih 105 sa 68 metara. Za razliku od 1999. godine, niko se i ne usuđuje da pravi analogije sa prvom linijom fronta ili haškom sudnicom. S tim u vidu, ukoliko meč zaista prođe uz minimalnu dozu incidenata, to bi nesumnjivo bila velika pobeda izvojevana od strane oba tima. Atmosfera na tribinama stadiona u Zagrebu je nešto o čemu se mnogo govorilo, posebno nakon načina na koji su razgrabljene karte za ovaj susret. Maksimir, u normalnim okolnostima, nije stadion od koga se protivnički igrači boje, posebno u poslednje vreme (svi se sećaju groteskno niskih poseta na mečevima Dinama u Ligi šampiona). U jednu ruku zbog svoje nezgrapne konstrukcije, ali svakako zbog apatičnosti zagrebačke publike, stadion koji nosi ime po lepom parku u čijoj blizini se nalazi, nije bauk u navijačkim krugovima. Ovoga puta, kada uzbuđenje koje se akumuliralo mesecima bude dostiglo nivo koji se može naslutiti, situacija će biti kudikamo drugačija. Na kraju krajeva, Srbija i samo Srbija, a imamo empirijski dokaz pred sobom, može da napuni ionako ne preveliki Maksimir. Međutim, nije krik sa tribina, koji bi ionako vrlo lako mogao da utihne nakon uvodnih minuta, ono što predstavlja najveću prednost Štimčevog tima, već ono što on predstavlja. Hrvati, neki od njih, ne vole rukovodstvo Saveza, neki ne podržavaju Štimca dok neki mrze Zdravka Mamića. Jedna polovina živi za Hajduk, druga za Dinamo. Iznad svega, ipak, oni vole svoj državni tim. Upravo u tome je, a ne u boljem rešenju na poziciji napadača ili boljoj transformaciji iz faze odbrane u fazu napada, razlika između „njih i nas". To zajedništvo, pripadnost i podređenost dresu sa crvenim i belim kvadratićima najveći je legat sjajne hrvatske generacije iz 1998. godine. Crveni dres, a pre toga plavi, nije sa istom težinom padao na ramena onih koji su ga nosili. Više od trećeg mesta na svetu, "zlatna generacija" je podarila Hrvatskoj tačku oko koje mogu da se okupe. Srbiji, pre toga Srbiji i Crnoj Gori a još pre toga Jugoslaviji, nedostaje isti ili približan uspeh koji bi definisao i prema kome bi se merila naredne generacije. A ova generacija srpskih igrača je i sama po sebi daleko od formirane. Onog trenutka kada se Savez, izabravši Mihajlovića za selektora, opredelio za koncept velikog reza i podmlađivanja nacionalnog tima moralo je da bude jasno da će put do uspeha biti dug, krivudav i sa više nego jednom rupom. Zato sada "orlovi" i jesu u poziciji u kojoj se nalaze. I ono malo šansi koje su Srbiji preostale da može da se domogne Brazila uslovljene su bodovima koje će doneti iz Zagreba. Dakle nikako bodom - bodovima. To će, ma šta ko pričao, u najvećoj meri odrediti Mihajlovićevu taktiku i pristup susretu. Ono što je izvesno, neko bi rekao i jedino izvesno, jeste da je ovaj meč specifičan iz previše razloga, verovatno nalik ni na jedan na svetu u ovom trenutku. Baš iz tog razloga za očekivati je da ima specifičan tok, i isti takav ishod. Pod pravim okolnostima, sva tri ishoda su itekako moguća.