Priča: Pesnica za Tumbasa, čaša vode za Leku Rankovića!

Prelepa i prokleta 1962. godina. . .  Sve veliko u karijeri Dragoslav Šekularac uradio je do svoje 25. Leto na fudbalskom Olimpu, bajkovita Vinja del Mar na obali Pacifika - jesen u niškom blatu. Sve u nekoliko meseci. I više nikada ništa neće biti isto za velikog Šekija. . .

Fudbal 09.01.2019 | 23:56 Prelepa i prokleta 1962...

Planeta je pamti po definitivnom kraju kubanske raketne krize; pokušaju  De Golovog ubistva u Francuskoj; spektakularnom begu trojice zatvorenika iz Alkatraza; “stotki” koju je Vilt Čejmberlen utrpao Niksima; prvom filmu o čuvenom agentu 007... Stonsi su te '62. prvi put svirali u londonskom Marki klubu; Bitlsi za bubnjara uzeli Ringo Stara i izdali Love me do, a Merilin Monro pevala Kenediju “na uvce”. Zima u Jugi bila je strašna. U Beogradu je izmereno 80 centimetara snega i zabranjen je saobraćaj zaprežnim vozilima. Na ulicama prestonice više se nisu mogli videti konji... Otvoreni su muzej “25. maj” i aerodrom u Surčinu. Boro Jovanović i Nikola Pilić igrali su finale Vimbldona, a Miroslav Ceraruzeo je dva zlata na SP u Pragu. Tito je svojim “Galebom” treći put u godinu dana išao u posetu Naseru. Inflacija u Jugoslaviji dovela je do značajnog smanjenja plata...

Prelepa i prokleta... ta '62, beše najpre za prvu zvezdu jugoslovenskog fudbala Dragoslava Šekularca...

Brajan Granvil, jedan od najvećih sportskih novinara svih vremena, negde u leto ovako je poređao najbolje najbolje igrače sveta: 1. Šekularac; 2. Lou; 3. Kvašnjak; 4. Hamrin; 5. Rivera.

“Šekularac? To je jedan od retkih evropskih fudbalera koji bi mogao da igra za reprezentaciju Brazila. Pitao sam ga jednom da mu koreni nisu slučajno brazilski. Jedan od najbrže mislećih fudbalera svih vremena”.

Ove reči potpisao je Pele lično! Posle Mundijala u Čileu, gde se Šekipopeo na sportski Olimp, više nije bilo nikakve dileme da Jugoslavija ima kandidata za Zlatnu loptu. Ali dok je svet brujao o novom fudbalskom superstaru - i najveća novinarska pera utrkivala u krasnopisu, dočaravajući njegov jedinstveni loptački artizam - Šeki se slomio pod teretom sopstvene slave, besa zbog nepravde koja će mu biti učinjena i onog genija koji se u jednom trenu, jednog sivog septembarskog dana, u Nišu, na Čairu, pretvorio u samog mefista.

Leto na Olimpu, prekrasna Vinja del Mar na obali Pacifika - jesen u niškom blatu. Sve se dogodilo u nekoliko meseci. I više nikada ništa neće biti isto za Dragoslava Šekularca.

“Niko nije primetio koliko sam zapravo patio zbog propalog transfera u Juventus. A da sam patio - patio sam. Ali da jedna nesreća nikad ne ide sama, uverio sam se vrlo brzo. Desio se taj čuveni incident u Nišu, na prvenstvenoj utakmici Zvezde i domaćeg Radničkog, posle koje sam dobio jednoipogodišnju zabranu igranja”, prepričavao je Šeki u starosti.

Nije to bila jedina kazna u karijeri Dragoslava Šekularca. Na Koševu 1960. polomio je nogu Kemalu Džemidžiću...

“Mene tuku, guraju, udaraju. Viču: 'Igraj, Cigo!' A ja igram sve bolje. Takav sam. Onda naleti taj Džemidžić grubo i pukne mu noga. Oni kažu: 'Šeki je to namerno uradio.' Gde namerno, ja se branio”,ispričaće nedavno u jednom intervjuu.

Godinu dana pauze zbog Džemidžića nije ugasilo Šekijevu zvezdu. Mundijalski blesak i najveća slava tek će doći, ali taj Pavle Tumbas i Niš - početak kraja. U 25. godini?!

Pred kobno gostovanje na Čairu Šekularac je bio povređen. Trener Miša Pavić odlučio je da ne rizikuje i dao poštedu prvoj zvezdi. Odluka Uprave bila je da Šeki ipak pođe sa ekipom “da ne bi landrao po Beogradu”, kako su govorili pojedini čelnici crveno-belih. Ali đavo ne spava... Oslobođen redovnog protokola dan uoči utakmice Šeki odluči da skokne do jednog restorana u Sićevu - redovna Zvezdina baza kada bi gostovali u Nišu. I odmah gužva. Grupa meštana okupila se za manje od pet minuta. Svi bi da ga dodirnu, da prozbore neku sa mundijalskom zvezdom. U opštem komešanju pada opklada. Kako, kad pre?! To je moglo samo saŠekijem! A stvar banalna: Može li se do vrha obližnjeg brdašca za manje od deset minuta... Dakle, od terase restorana do vrha brda. Ne može? E da vidiš da može! Jer kockar se krije i čuči u svakom od nas i - čeka pravi čas, veli Đole opisujući Božu Puba. Kockar se kod Šekija nikad nije krio. I kreće sprint! U tom, prepričavalo se po Nišu, možda samo koji sekund kasnije, na terasu sa pogledom na to brdo stiže i doktor Aca Obradović. Smeška se. Vrti glavom. Kako divan pogled na performans dana. Šeki uspeva, diže ruke u znak trijumfa, ali kako se približava terasi, u povratku, vidi dobro znano lice. Sve mu je jasno.Doktor O., onako uobičajeno, odbijajući dimove iz svoj lule:

- Dobro si to odradio, Šeki. Znači, možeš sutra na teren...

Miša Pavić odmah je saznao. Opire se, hoće da sačuva prvu violinu za naredne, važnije utakmice. Slede Hajduk kod kuće i Dinamo u Zagrebu. Ne vredi. Zna se ko je alfa i omega Crvene zvezde. Vaspitna je morala da padne. Kako li se samo sutradan kajao Doktor O...

“Meč s Radničkim tekao je loše po nas. Domaćini su poveli sa 1:0, pa sa 3:0. Mi naše šanse propuštamo, a onda nam Tumbas isključi Vojkana Melića, zbog toga što je uzvratio udarac Dimoskom. Užas, preti nam rezultatska katastrofa. Koji minut kasnije, driblingom se probijem pred golmana i čujem pištaljku. Tumbas zaustavio moj nalet, svira faul za nas. Osetim nekakvu vrućinu u slepoočnicama i okrenem se prema arbitru. A on, kao da je želeo da me dodatno razjari: 'Šta je, Šekularac?! Ovde ja odlučujem! Misliš da možeš sve...' Onda sam udario! Kroz glavu mi je proletelo da ne udaram Tumbasa, nego nepravdu. Moju pesnicu na njegovom licu uslikao je fotoreporter 'Politike', što je kasnije pokušaje da se branim činilo besmislenim. Ne znam kako sam došao do svlačionice. Odatle sam s Acom Obradovićem kolima krenuo za Beograd. Tek tokom dugog putovanja razabrao sam šta sam učinio i kakvim strašnim posledicama mogu da se nadam”, zapisano je u autobiografiji “Ja, Šeki”.

“Ne, nikad se nisam izvinio tom čoveku. Niti sam prihvatio njegove ponude da se sretnemo, da porazgovaramo o svemu što je bilo. Sad, u zrelim godinama, pomislim ponekad da je trebalo da budem mekši. Ali, opet, nisam siguran u to. Ono što je zauvek ostalo u meni posle te nesrećne utakmice u Nišu jeste snažan utisak da mi je sudija Pavle Tumbas upropastio karijeru. Jer suspenzija od godinu i po dana presekla me u igračkom usponu".

“Slučaj Tumbas” značajno je srozao rejting Dragoslava Šekularca. Ne samo u Jugoslaviji, već i u svetu. Svi novinari što su posle Čilea pisali poeme o Šekiju i ljubiteljima fudbala predstavljali ga kao “belog Pelea”, mahom su u izboru za Zlatnu loptu glasali za Masopusta ili Euzebija. Takvo je vreme bilo. Nije se cenilo isključivo fudbalsko znanje. Moral, poštenje i sportsko junaštvo bili su i dalje neizostavni segment svetskog fudbalskog kolorita. Umesto prvi, Šekularac je u toj trci završio četvrti. Nije imao šanse. Pisalo se da neko ko udara sudije i ponaša se bahato ne može da bude najbolji, ne može da bude uzor i idol. IspredŠekija tako je završio čak i nemački bek Šnelinger...

Zvezdini ljudi u Fudbalskom savezu Srbije, pa čak ni oni iz državnog vrha, nisu uspeli da utiču na disciplince FSJ. Kazna za udaranje sudije bila je drakonska. Takav je bio princip na svim nivoima u ono vreme – odrežeš najjačem ili najboljem za primer drugima. Funkcionisalo je to uspešno dok se sistem postavljao na noge. A i uklapalo se u formu na čijim je temeljima stvorena nova država – društvena jednakost. 

Videvši da nemaju kud, u Crvenoj zvezdi dosetili su se da bi idealno bilo da Dragoslav Šekularacsuspenziju iskoristi na pravi načini skine s dnevnog reda vojnu obavezu. Tada sportisti još nisu bili toliko privilegovani. Moralo je da se odsluži punih 12 meseci, bez specijalnog statusa. Ali kako do poziva? Ne ide se u vojsku baš kad hoćeš, pogotovo ne kad o tome odlučuju ljudi iz tabora večitog rivala. Gadna situacija... Zvezda je preko Krcuna i još nekih svojih ljudi, navijača na bitnim državnim funkcijama, pokušavala i pokušavala - nije išlo. Navodno, jedan pukovnik iz Partizanove uprave trudio se svim silama da sabotira akciju crveno-belih.

“Ja nervozan, u klubu panika... I onda odlučim da odem pravo kod Rankovića. Nadu u uspeh davao mi je jedan slučajni susret s Lekinim sinom Mićom, s kojim sam se pomalo družio", zapisao je Jovo Vuković2011, posle dugih razgovora sa Šekularcem.

“Mića je bio drag, skroman momak, drukčiji od većine sinova visokih funkcionera koje sam sretao, bahatih i nevaspitanih. Nije bio mnogo zainteresovan za fudbal, ali kad sam mu predočio kako me zeza pukovnik partizanovac i kako moji iz Zvezde ne mogu da mi pomognu, kazao mi je: 'Što ne odeš kod mog ćaleta i završiš to?' Ja zatečen pitanjem. Kako da pomoć za moj mali, privatni problem, tražim od drugog čoveka u zemlji?! Ranković tada bio prvi do Tita. Počnem da vrdam, a Mića uporan: 'Moraš da odeš, ja ću ti javiti kada'. Posle dva-tri dana zove me i kaže: 'Ćale te čeka sutra. Nemoj slučajno da se predomisliš'. Ujutro ustanem, uparadim se kao za svadbu i pravo kod u zgradu SIV-a na Novom Beogradu. Klecaju mi kolena, ali ne odustajem. Obezbeđenje me je prihvatilo još pred ulazom. Dok idemo kroz široke hodnike, činovnici me gledaju u čudu. Pred Rankovićevim kabinetom sačekao me je krupan, uglađen gospodin koji me je uveo kod mog domaćina. Kako uđosmo, Ranković ustade od stola, priđe mi i pruža ruku. Smeje se. Pita me igram li još šlage. 'Pričaj, Šeki', podstiče me dok sedamo, nudeći piće. Ispričam mu šta me muči. Pažljivo me je slušao, iako mu je Mića, sigurno, sve već potanko objasnio. Kad sam završio, samo reče: 'Biće u redu, Šeki. Idi kući i sutra sačekaj poziv'.

Obećano – ispunjeno. Ranković je odmah intervenisao, a u zvezdaškoj Maderi već sutradan uveče, uz salve smeha, moglo se čuti da je Šekularcupoziv na kuću doneo lično onaj nesrećni pukovnik što je kočio celu stvar.

“Da, da... Izvinio se i poželeo mi srećan put”, potvrdiće Šeki kasnije.“Otvorim poziv i vidim: Škola rezervnih oficira u Bileći. Elitna ustanova JNA, jedinica u koju su uglavnom išli školovaniji i bolji omladinci, mladi komunisti”.

Putujući na odmor, u Dubrovnik, Ranković je u leto '63. svratio do Bileće, da poseti vojnika Šekularca. Srdačno su se pozdravili i porazgovarali. Šeki se Aleksandra Rankovića nikada nije odrekao. Posle Brionskog plenuma, u leto '66, poslednji put su se sreli. U Maderi. Leka je sedeo sam za stolom. Konobari su izbegavali da mu donesu čašu vode. Kum Tito obeležio ga je kao kužnog izdajnika. A do pre dve-tri nedelje drugi čovek države... Niko nije smeo da ga posluži. Učinio je to Dragoslav Šekularac. Kafana u čudu... Po ko zna koji put Šeki je sve stavio na kocku.

Šeki, čovek. 

Izvor: mozzartsport