Zar je Srbija kriva za sve?

Na svetu u ovom trenutku postoji oko sedam milijardi i 280 miliona ljudi. U Srbiji nas ima oko 7,2 miliona. To znači da je, otprilike, svaki hiljaditi stanovnik ove planete Srbin. U sportskom smislu, to bi trebalo da znači da je tek svaka hiljadita dodeljena medalja naša. Da ćemo imati predstavnika u finalu Vimbldona na svakih hiljadu godina. Da ćemo imati ekipu u svakom hiljaditom finalu Mundobasketa. Da ćemo... Ček, ček... 

Srbija 11.12.2014 | 07:32

Pa, mi smo mnogo bolji od tih matematičkih procena. Štaviše, mi smo u sportu toliko dobri, da bismo i ime zemlje mogli da malo izmenimo u S(po)r(t)bija, a ova planeta bi i dalje klimala glavom u neverici i govorila "Opet ovi... I opet sjajni. Pa, kako!?". Ne znamo ni mi sami, svete. Ali nam još neke stvari uopšte nisu jasne.

Prvo si nam, svete, priredio šok kada je UEFA donela odluka da smo krivi što se odnekud pojavila bespilotna letelica koja je nosila zastavu Velike Albanije, i to baš usred meča Srbija - Albanija, usred Beograda.

Narod ovde možda ne zna najbolje svoju istoriju, nije da ga je sistemski to neko terao da zna, niti se on nešto mnogo sam trudio, ali zna vrlo dobro šta je provokacija. I, brižljivo planirana provokacija urodila je plodom, udarila je tamo gde smo najosetljivi - u slavnu prošlost i bezglavo reagovanje, umesto promišljenog.

I, mi smo proglašeni krivim. Jeste, bila su tu trojica, četvorica momaka koji su utrčali na teren kada su pojedini albanski fudbaleri napali onog našeg, mladog, koji je povukao pomenutu zastavu i želeo da nastavi da se igra. Da, svete, mi se ovde i dalje igramo sporta, ali...

Eto, stigla kazna. Kao, "pobedila si, Srbijo, ali ti oduzimamo tri boda". Za gledaoce sa jeftinijim kartama, mi dakle nismo pobedili, nego je taj meč prosto obrisan iz rasporeda, a jedino smo mi kažnjeni - jer naredna dva moramo da igramo bez publike. Kada se prekid svojevremeno desio u Đenovi, Italijanima je pripao ceo plen, a nama je u porciji bila samo kazna. Sada su uloge zamenjene, samo je u našoj porciji sve ostalo isto.

Jesmo li to zaslužili kao zemlja koja je Evropi podarila prvaka Evrope? Učesnika prvog meča Kupa šampiona? Dva tima koja su se, svako u svom, u finalima borili za čuveni "ušati pehar"? Krilo koje si ti, svete, uvrstio među 50 najboljih svih vremena?

Ali, dobro. "Desi se", pomislimo. Naprave ljudi grešku. Šta da se radi. Slegnemo ramenima i idemo dalje.

Kad, ne prođe mnogo, a onda nas i ubiju, svete. U sportu, ne pričamo sada o bombardovanjima. Ode momak u inostranstvo, da gleda svoj omiljeni klub, a tamo ga neko na smrt izbode nožem.

Svaka čast Turcima, brzo su uhvatili ubicu Marka Ivkovića, ali Evroliga... Njeni čelnici odluče da Zvezda mora da plati 50.000 evra i odigra meč bez prisustva publike, uz objašnjenje da je razlog za ovu odluku "ponašanje navijača i neuspeh u sprečavanju da dođe do sukoba".

To je recept koji nikada nije bio primenjen do sada. Ali, jeste primenjen na, u ovoj sezoni, jedinom predstavniku kog u Evroligi ima zemlja koja je svet osvajala "uzduž i popreko" u toj košarci. I to i kada smo stvarno bili strah i trepet, ali i sada, kada kao otpisani dođemo do finala Svetskog prvenstva. Stignemo, da... Jer nam se može. Jer to volimo. Sport volimo, jer u njemu, konačno, možeš da vidiš, svete, kakvi smo u svojoj suštini. Borbeni, da. Ali i talentovani, baš.

Taman pomislimo "Eto, bar tu nas uvažavaju, cene. Mi smo, ipak, zemlja košarke", a onda... Onda se desi da - otputuješ. Izbodu te. Umreš. I zatim tvoj klub kazne.

Ali, dobro. "Desi se", pomislimo. Naprave ljudi grešku. Šta da se radi. Slegnemo ramenima i idemo dalje.

Kad ono, u istom tom danu, Međunarodni olimpijski komitet reši da mimo sopstvenih pravila i zdravog rezona uvrsti u punopravno članstvo samoproglašenu državu Kosovo.

Kada kažemo "sopstvena pravila", ne ponašamo se u stilu "Šta je babi milo - to joj se i snilo". Ne, jer upravo Olimpijska povelja predviđa da podnosilac zahteva za članstvo potiče "iz nezavisne države priznate od strane međunarodne zajednice u celini". U celini.

Celina. Reč, tako bitna. Ili, nebitna onima koji sada o tome odlučuju.

Dok je reč bila važna, nisu se potpisivali nikakvi ugovori, već je data reč bila dovoljna. "U početku beše reč", tako počinje najčitanija knjiga svih vremena. Ali, ne mareći za reči na kojima sam počiva, MOK je prekršio sopstvenu praksu koja je za prijem podrazumevala i članstvo u Ujedinjenim nacijama.

I, mogao bi sada neko da se upita - da li je to zaslužila država koja ima najboljeg sportistu sveta? Koja je olimpijske medalje osvajala u toliko disciplina, koja je bila šampion kontinenta i sveta u toliko sportova da bi bili potrebni dani da sve nabrojimo?

Ne brini, svete. Mi se više i ne pitamo.

Više i ne pomislimo "Desi se, naprave ljudi grešku, šta da se radi". Više ne sležemo ramenima.

Mi samo i dalje - idemo dalje.

I, kakvi god da smo, i kakav god da si, svete, imaš jedan pozdrav iz zemlje sporta. U tvojim očima smo možda krivi za sve, a u našim - samo za to što smo zaboravili ko smo.

Ovo je podsetnik. I tebi i nama samima - da nismo mali.

Niti imamo nameru da budemo.

Izvor: Blic