Put od borbe za život do 'Velikog Velje'

Kada je rođak bacio Stjepanovića u bazen, nije ni slutio u kakvog asa će da izraste. Ulogu prvog „učitelja” imao je Nikola Todić. Tada je Velimir imao tek tri godine.

Ostali sportovi 22.08.2014 | 18:05

Priča koju život samo može da ispriča dogodila se našem junaku Velji Stjepanoviću, osvajaču dve zlatne medalje na aktuelnom evropskom prvenstvu u Berlinu. Verovali ili ne, zlatno odličje je počelo da se kuje sasvim slučajno.

- Nikola Todić, rođak tada trogodišnjenjg Vladimira, bacio je „malca” u bazen. Narovno, ne sluteći tada kakvu je uslugu napravio našem heroju. Velja je boreći se za život sa skoro četiri godine naučio da pliva, a već sa šest nije mu bilo ravnog među vršnjacima. Plivao je kao delfin - otkrio nam je jedan od Todića. - Tada je shvatio šta mu je priroda donela na dar, pa je veza sa vodom postala neraskidiva.

- Uloga majke Ane je bila velika. Ona je po profesiji učiteljica i tačno je znala kako treba sa decom. Usmerila ih je na sport. Strariji Veljin brat je odličan karatista, ima crni pojas, ali i pored toga što je mogao da bude vrhunski sportista, završio je hotelijerstvo i uspešno se bavi tim poslom.

Velja je mogao da pliva i pod drugom zastavom.

- Čengić je malo mesto u Republici Srpskoj, usađeno pored Drine, vazdušnom linijom samo par kilometara od granice sa Srbijom. Jeste da je naš Milan sa porodicom živi i radi u Emiratima, ali su presudili rodna gruda i ljubav prema otadžbini. Možda je to i zbog toga što mu je stric poginuo na ratištu, ili...

Himnu „Bože pravde” u Nemačkoj čula se dva puta.

- Očekujemo uspeh na svetskom nivou, Olimpijske igre će da budu pravo merilio kvaliteta - poručili su Todići.

- Moj Velja je div junak! Najsrećniji sam bio, kad je posle najnovije pobede, novog zlata za našu Srbiju, pevao himnu „Bože pravde“. U Berlinu, na velikom šampionatu, gde je postao vladar na 400 i 200 metara - pričao nam je u dahu o svom unuku imenjaku, u svom domu u Čengiću, kada su se malo „emocije slegle”, najstariji iz porodice Stjepanovića.

Nedugo posle uspeha slavlje je prekinuo zvuk telefona.

- Tata, kako se osećaš, unuk ti je opet na šašpionskom tronu Starog kontinetna - pitao je Milan svog oca.

-Moj Milane, moj sine Miladine, kako kažemo mi Srbi. Osećam se kao da sam dotakao nebo - odgovara ponosni deda Veljko-Velja (75).- Radost mi je golema, topla i široka, kao ova semberska ravnica, a visoka kao Himalaji. Osećema se kao da čitav svet slavi, ovu kao suza čistu i veliku pobedu našeg čeda, koji ljubi i voli svoju Srbiju.

Starina Velja, uspeo je da se pohvali dopisniku Kompanije „Novosti”.

- Ova loza je, po muškoj liniji dugovečna. Moja baba Ivka živela je 114, a deda Gavro 105 godina.

Kako se desilo da „zlatni dečak” bude rođen i trenira u inostranstvu? Priča pomalo podseća na Milorada Čavića?

- Moj Milan je, kao mašinski inženjer, 1988 godine otišao u Dubaji, a te godine se tamo i oženio. „Moja Anka“, od milja zovem snajku Ljeskovčanku, kojoj nema ravne žene, podarila mi je dva divna unuka. Tamo su se zavoleli i osnovali porodicu, ostalo je bilo sve rutina - zbori radosni deda koji je od najmilijih odvojen godinama i klilometrima.

Za kraj:

- Najvažnije je biti čovek, u dobru i zlu - rekao je starina.