Nova briga malog Gojka

Ne brini za mene, tata.

Republika Srpska 26.11.2013 | 07:30 Ne brini za mene, tata. Samo brini da ozdraviš. I da mi se što pre vratiš. A kad se vratiš... sve će biti drugačije. Ti i ja smo sila, jer imamo jedan drugog... Samo ti meni ozdravi. Ovako je Gojko Đurić, u ponedeljak, ispratio tatu Petra, u Beograd, na VMA. Lekari ove prestižne ustanove konačno treba da utvrde da li za Petrovu teško povređenu nogu ima leka. Ili... Gojko je grlio oca. Dugo je trajao taj zagrljaj. - Nećemo da plačemo tata. Mi smo muškarci - govorio je dečak. - Nećemo, nećemo - odgovarao je otac, a ramena su se tresla. - Odlazim sa strepnjom: šta ako mi kažu da nogu treba da amputiraju - kaže Petar Đurić. - Predugo je sve ovo trajalo. Čitavu godinu. Od Bijeljine do Banjaluke... Od Banjaluke do Beograda... Mišljenja lekara su različita. Najteže mi je kada pomislim da ću, možda, i nadalje biti teret i obaveza mom Gojku. Nisu njegova nejaka pleća za ovoliku muku. Gornja Ljeljenča kod Bijeljine, dvanaesti kilometar prema Brčkom. Pred nama je kućica od naboja. Ima dve sobice, bez vode. To je sav Petrov i Gojkov imetak. Uz dva stepenika i vrata poput kakvog rama, spuštena vrećica kupusa. Na prozoru, na jedva metar od zemlje, čučao je maleni šareni mačak. Tu završava makadamski put. Odavde, nema dalje. Ovde je dom Petra Đurića, nekadašnjeg borca Vojske Republike Srpske, višestrukog davaoca krvi... I dom njegovog sina, osmogodišnjeg Gojka. Dečaka koji je na svoja malena leđa preuzeo da bude stub kuće. Da brine o povređenom ocu. Previja ga, kao da je to činio oduvek. Loži vatru. Kuva. Sprema kućicu... I, na kraju, tek kad sve poslove završi... pređe na školske zadatke. - Tata je, prošle godine u leto, kad je u nadnici sekao drva, povredio nogu - priča dečak, na čije se detinjstvo, u nemerljivom siromaštvu ove porodice, navalila i muka da brine o teško pokretnom ocu. - Drvo je palo i smrskalo mu potkolenicu. Sve se iskomplikovalo. Ugradili su mu fiksator. Teško se kreće... A sad... Nisam siguran kako će se sve završiti. U utorak će javiti... Voleo bih, najviše od svega, da tati izleče nogu. Gojko Đurić, sa svojih osam godina, govori kao da mu je osamnaest, jer deca u muci sazrevaju, nažalost, pre vremena. Priča, kao da je predodređen da preuzme brigu i teret života za obojicu. Govori, kao odrastao, o tatinom nadničenju, jedva dovoljnom za preživljavanje. A onda, kada je osetio da može da otvori svoju malenu dušu, progovorio je i o maminom odlasku iz porodice, pre četiri godine, kada su on i njegov tata - ostali sami. - Mama mi je otišla... Ja sam spavao... Kad sam se probudio... Nije došla. Mislio sam, sad će ona ... Samo što nije. Bilo mi je hladno i bio sam gladan. Odavno mamu nisam video. Ne javlja se. Otkud znam gde je ona. Nedostaje mi. Ponekad... Dok ovo govori, maleni Gojko se okreće prema prozoru. Krije suze. Ne zna da je njegova mama Cvijeta sebi našla drugi dom. O tome, naravno, ne pričamo sa Gojkom. Previše je u ovom detetu rana. Priču nastavlja Petar: - Cvijeta i ja smo, ruku na srce, imali razmirica. Otišla je i sebe rešila. Ali, zašto je svoje dete zaboravila, zašto se njemu ne javlja? Mogao sam i ja da dignem ruke od svega, to je najlakše... Vi ne možete ni da zamislite koliko mi je bilo teško kada je otišla, a ja ostao sa četvorogodišnjim detetom. Ali je od svega bilo najteže kada sam spao na to da me on, sa svojih osam godina, služi i poslužuje. Mota zavoj oko noge. I znate šta sam pomišljao, kad on zaspi: da sebi oduzmem život, a njega oslobodim muke... Da sam se dokopao kakvog oružja, to bih i uradio... Gojko, koji je slušao Petrovu priču, a i da nije želeo da je čuje, ne bi imao kud iz ove dve sobe, između kojih su stalno otvorena vrata, prekinuo je kao iz topa očev monolog i poleteo ocu u zagrljaj. Bili su to trenuci koji omekšavaju i najtvrđa srca. Čulo se, kroz jecaje: - Za tebe, sine, živim.