Vojne intervencije bez jasnog mandata UN-a

Dok su SAD i njihovi saveznici sve bliže odluci o vojnoj intervenciji u Siriji, Rusija, stalna članica Saveta bezbednosti UN, nastavlja odlučno da se protivi toj ideji, što znači da će eventualna operacija verovatno biti sprovedena bez odobrenja UN, ocenjuje agencija Frans pres.

Republika Srpska 27.08.2013 | 21:45 Dok su SAD i njihovi saveznici sve bliže odluci o vojnoj intervenciji u Siriji, Rusija, stalna članica Saveta bezbednosti UN, nastavlja odlučno da se protivi toj ideji, što znači da će eventualna operacija verovatno biti sprovedena bez odobrenja UN, ocenjuje agencija Frans pres. AFP podseća da su i ranije bile sprovođene vojne intervencije bez mandata UN ili s mandatom koji je kasnije bio osporen, navodeći kao primer Jugoslaviju, Irak i Libiju. Snage NATO su 24. marta 1999. godine pokrenule vazdužne napade protiv Jugoslavije, pod zvaničnim nazivom "Operacija saveznička sila" , koji su trajali do 11. juna. Intervencija je počela pošto su mirovni pregovori između predstavnika Beograda i kosovskih Albanaca pretrpeli neuspeh, navodi francuska agencija, podsećajući da su Rusija i Kina zapretile da će uložiti veto na rezoluciju UN koja bi odobrila vojnu akciju. "Napadi su usledili posle upornog odbijanja jugoslovenskog moćnika Slobodana Miloševića da prihvati dogovor formulisan u februaru, čiji je cilj bio da zaštiti kosovske Albance od jugoslovenskih snaga, koje su sačinjavali pretežno Srbi", piše u tekstu. Akcija je, dodaje AFP, bila i odgovor na žestoku jugoslovensku ofanzivu protiv separatističke Oslobodilačke vojske Kosova. Francuska agencija podseća da je u svakodnevnim vazdušnim napadima na mete u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu učestvovalo oko 600 letelica iz 13 zemalja. "Desetog juna 1999, jugoslovenske snage kojima su dominirali Srbi počele su povlačenje s Kosova, koje je stavljeno pod upravu UN", podseća agencija. Četiri godine kasnije, u martu 2003, Velika Britanija, Španija i SAD su zatražile od Saveta bezbednosti UN rezoluciju kojom bi odobrio vojnu ofanzivu na Irak zbog sumnje da ima skladišta oružja za masovno uništenje. Predlog je, međutim, povučen pošto je, s obzirom na protivljenje Francuske, Nemačke i Rusije, postalo jasno da neće biti konsenzusa. Pošto je tadašnjem iračkom lideru Sadamu Huseinu upućen poslednji ultimatum, administracija američkog predsednika Džordža Buša rešila je da reaguje i bez mandata UN. SAD su 20. marta pokrenule operaciju "Iračko oslobođenje", kasnije prekrštenu u "Iračka sloboda". Američko vazduhoplovstvo je gađalo Bagdad, dok su na jug Iraka upale američke i britanske kopnene snage. Ishod invazije bilo je svrgavanje Sadama, koji je uhvaćen, osuđen na smrt i pogubljen 2006. godine. U maju 2003. godine, međunarodna koalicija u Iraku, na čelu sa SAD, brojala je 150.000 američkih vojnika i 23.000 vojnika iz više od 40 zemalja. U oktobru iste godine, UN su usvojile rezoluciju kojom su te snage zadužene za očuvanje bezbednosti u Iraku. SAD su do decembra 2011. godine povukle skoro sve vojnike. Prema zvaničnim podacima, od početka intervencije u Iraku do 2010, kada je zvanično objavljen njen kraj, poginulo je skoro 5.000 stranih vojnika, od kojih preko 4.400 američkih. Broj civila koji su stradali u sukobima i nasilju koje je godinama besnelo u toj zemlji nikada nije utvrđen, a, prema različitim izvorima, stradalo je između 150.000 i milion ljudi. Te iste, 2011. godine, Savet bezbednosti UN usvojio je u martu rezoluciju kojom je odobrio državama članicama da "preduzmu sve nužne mere" kako bi zaštitile civile u Libiji od napada snaga odanih Moameru Gadafiju, koje su pokušavale da suzbiju pobunu koja je izbila u februaru. Operacija "Ujedinjeni zaštitnik" počela je 19. marta, a predvodile su je Velika Britanija i Francuska, uz aktivnu podršku SAD. NATO je 31. marta preuzeo komandu nad intervencijom, u kojoj je učestvovalo 18 zemalja. Kina i Rusija su u junu te godine optužile zapadnu koaliciju da ide van granica svojih ovlašćenja time što pokušava da svrgne Gadafija, što je Francuska bila javno priznala kao cilj. Gadafi je 20. oktobra uhvaćen i ubijen, dva meseca pošto je Tripoli pao u ruke pobunjeničkih snaga, koje su imale vazdušnu podršku NATO.