Priča: Stvarno je bilo ekstra...

Na kraju je dostojanstveno otišao. Kao pravi beogradski šmeker. Ponosno uzdignute glave. Aleksandar Đorđević je ipak veliki šampion. Osetio je da u ovom trenutku više ništa ne može da ponudi reprezentaciji. Shvatio da je ovako najbolje i nasledniku ostavio materijal za dalju nadogradnju i nove uspehe.

  • Sport
  • Košarka


“... Neizmerno ću biti zahvalan svima za ovu priliku. Zahvaljujem se svima vama (novinarima), naravno. Zahvaljujem se za svu podršku koju smo imali prethodnih godina. Mislim da je bilo ekstra“, zastao je Aleksandar Đorđević, pogledao sve oko sebe, a dok su ga emocije lomile blago se nasmejao, ustao, krenuo prema izlazu i samo šmekerski dobacio: “Ćao“.

Dugo se među srpskim novinarima, njih oko dvadeset u sali za konferencije, nije čula ni reč... Ne samo zbog želje da se u komunikaciji sa matičnim redakcijama i kolegama u Beogradu što pre objavi košarkaška vest dana, meseca, a verovatno i jedna od najvažnijih u 2019. godini, već i zato što je malo ko mogao da prihvati da selektor Aleksandar Đorđević više neće imati taj zvučni prefiks kraj svog imena i prezimena...

Ostaće on Sale nacionale. Heroj posleratnog doba. Ikona i zvezda vodilja, neko ko je sa Plavom četom nudio beg od teškog, sumornog vremena isprepletanog patnjom, tugom i bolom. Jedan od onih što su vratili malo osmeha, vedrine i optimizma u živote namučenog življa. Pamtiće se njegova trojka u Istanbulu, 41 poen Litvaniji u finalu Evropskog prvenstva, prvog po izlasku iz mraka ekonomskih sankcija, harpun u srce Hrvatskoj, kako je „s jednom nogom“ pogurao Jugoslaviju do svetskog trona... A sada, dugo će se pričati o tome kako je svojim šampionskim karakterom, pobedničkim autoritetom i beskrajnom energijom srušio sve predrasude kako bi izveo Srbiju iz magle opasnog košarkaškog lavirinta i vratio je tamo gde pripada – u sam hijerarhijski vrh.

Kako jedna lasta ne čini proleće, tako je eru Aleksandra Đorđevića nemoguće oceniti samo na osnovu ovog, za njega poslednjeg reprezentativnog takmičenja kao selektora. Da, Srbija nije ispunila očekivanja. Da, Srbija je ispustila dve najvažnije utakmice na turniru i to od današnjih finalista! Da, bilo je realnih problema. Pre svega zdravstvenih, nažalost i privatnih. Da, igra nije bila ni blizu realnih mogućnosti i kvaliteta svakog pojedinca. Da, ove momke nije krasilo ono zadivljujuće i nadmoćno zajedništvo, sinonim Đorđevićeve filozofije i pogonsko gorivo svih dosadašnjih uspeha...

Najlakše je možda bilo krivicu svaliti na jednog čoveka. Deo javnosti se za to opredelio i trajalo je danima. Bilo je tako i posle Lila 2015, delimično i Istanbula 2017. godine. Nije bežao od odgovornosti. Pustio je da šibe sevaju po njegovim leđima kako bi se što manje drvlja i kamenja osulo po igračima, iako iza sebe ima previše uspeha, medalja, titula, nagrada, pobeda, šuteva, nezaboravnih pogodaka i utakmica da bi sve moglo da se pobroji u jednom dahu. Zbog čega, uostalom, nije morao to da trpi... Ali jeste. Na kraju je dostojanstveno otišao. Kao pravi beogradski šmeker. Ponosno uzdignute glave. Aleksandar Đorđević je ipak veliki šampion. Osetio je da u ovom trenutku više ništa ne može da ponudi reprezentaciji. Shvatio da je ovako najbolje i nasledniku ostavio materijal za dalju nadogradnju i nove uspehe. 

Zameralo mu se, neki ni danas ne mogu da mu oproste Vladimira Micova, Litvaniju i Francusku, Sloveniju, Nikolu Kalinića i Nemanju Nedovića, Španiju i Argentinu, pozivali se na njegovu sujetu i ego. Greše, jer su videli samo konačni proizvod, ne i kako se kalio čelik. Neki detalji i događaji bole manje, neki će nas još dugo peći. Ostaće kao ožiljak na srcu, da s vremena na vreme zaboli i podseti nas kroz šta je sve prošla Srbija na putu do zvezda. To je sve deo odrastanja. Nacionalnog i individualnog sportskog sazrevanja. Na tom putu nas je s mirom u glavi i vatrom u srcu vodio Aleksandar Đorđević. 

Kada se zavesa spusti, jedino teren i lopta ne lažu. Ništa ne može da obriše tu ekstazu, kolektivnu histeriju, nastalu posle još jednog – godinama i neuspesima popločanog - ispraćaja u Španiju bez ikakvih očekivanja. Zbog onog surovog gaženja Brazila, deljenja košarkaških lekcija Grčkoj i Francuskoj i onog prvog finala sa Amerima. Srebra koje je i pored minusa od 37 poena imalo poseban šmek sa šestoricom debitanata i potpuno novom generacijom. Kako se cela zemlja ujedinila i ostajala do sitnih sati budna kako bi gledala svoje idole kako „šamaraju“ Hrvate, vraćaju Australiju na fabrička podešavanja, pa sve do onog trnovitog uspona u Carigradu na leđima Bogdana Bogdanovića, kada je taj podmukli „deža-vi“ još jednom ekipu ostavio bez osećaja bezrezervne podršku sunarodnika, da bi se sve završilo na samo dva napada do zlata...

Srbija je sa pet velikih takmičenja kući vratila tri srebrne medalje – dve posle direktnih sudara s SAD – i svaki put bila među pet najboljih na turniru, dok je Đorđević u međuvremenu postao jedini učesnik finala svih najvećih takmičenja kao igrač i selektor! 

Reći će možda neko da je „srebrna era“ Aleksandra Đorđevića ostala bez one šampionske tačke na „i“. Bez one prave medalje. Iskre koja bi izazvala požar i još jednom pokrenula narod, kao one davne 1995. godine. Selektor Đorđević je vratio smisao pojmu „košarkaška sila“. Razmazio naciju i doveo u stanje da se ništa osim zlata ne priznaje. Taj je osećaj, priznaćete, gotovo iščezao sa pretrpljenim sportskim neuspesima posle svojevrsnog vrhunca u Indijanapolisu. Naposletku bila je potrebna samo čvrsta ruka da s mnogo vere uzme sve te rastrgnute konce i postavi stvari na pravo mesto... 

Karakteran, istrajan, pravičan, energičan, ponosan. Donekle i tvrdoglav. To je odlika istinskih pobednika. Nije sve bilo idealno. Ali, kako nedavno reče: „Ne treba tražiti perfektne utakmice, jer će biti nemoguće odigrati ih“. Tako se ne sme ni tražiti neko ko će raditi bez greške. Takvi ne postoje. Ni bastioni trenerskog posla, košarkaški oci, taktički velemajstori nisu bili takvi.

Kada se podvuče crta, stvarno je bilo ekstra...

Izvor: mozzartsport

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Đorđe Gajić 2018.
Sva prava zadržana.