Analiza: Ko poslije Saše?!

I kako izabrati uz zavrzlamu s kvalifikacijama? Period velikih odluka pred Košarkaškim savezom Srbije.

  • Sport
  • Košarka


Aleksandar Đorđević od danas više nije na kormilu srpske košarkaške reprezentacije. Nakon pet godina, tri srebra i objedinjenog zvanja olimpijskog, svetskog i evropskog vicešampiona, jedna od najvećih srpskih i jugoslovenskih košarkaških legendi odlučila je da u poslednjeg danu ugovora obelodani da je njegov posao u selektorskoj ulozi - završen.

Đorđevićeve reči se još nisu ni slegle u mislima košarkaške javnosti, a kroz (ne)obavezne priče već se provlači pitanje: "Ko umesto Saše?"

Pre nego što otvorimo novu, verovatno najvreliju košarkašku temu treba da ukažemo na situaciju koja bi potencijalno značajno mogla da utiče na konačni izbor sadašnjeg rukovodstva Košarkaškog saveza Srbije - kvalifikacije za Evrobasket 2021. godine. Otežavajuća okolnost za trenere evroligaškog i NBA miljea jesu termini reprezentativnih utakmica, pošto je prvi "FIBA prozor" za Evropsko prvenstvo zakazan za februar 2020. To bi s jedne strane isključilo mogućnost njihovog angažmana, mada se teoretski pominje kombinacija po kojoj bi kvalifikacije odradili ljudi iz stručnog štaba, bez glavnog čoveka. Što, bar u ovom trenutku, deluje kao nerealna opcija. Ne i nemoguća, ali verovatno ne prva, ako se teži uspostavljanju sistema s jasnim pečatom novog selektora. Dobra stvar je što grupa u kvalifikacijama nije teška, pa se plasman na završni turnir ne bi doveo u pitanje. U međuvremenu, ne treba zaboraviti da narednog leta Srbiju čekaju i kvalifikacije za Olimpijske igre. Ali još se ne zna ni gde bi turnir bio odigran, ni ko će biti protivnici...

Što se potencijalnih kandidata tiče, danima unazad pominju se isključivo dva imena - Igor Kokoškov i Saša Obradović. Ostali manje...

Ako se u obzir uzme paragraf o kvalifikacijama za Evrobasket, prednost ide Saši Obradoviću. Nekadašnji plejmejker Jugoslavije, osvajač šest reprezentativnih medalja, od toga četiri zlatne, praktično bi nastavio trend započet upravo s Aleksandrom Đorđevićem. U njegovom slučaju ne bi postojala kočnica elitnog klupskog takmičenja, pošto od februara radi u Monaku. Mada nema konkretnih informacija da bi zaista mogao da preuzme dirigentsku palicu od svog prijatelja i bivšeg saigrača u onom zlatnom nacionalnom timu s kraja devedesetih godina prošlog veka, Obradović je u novogodišnjem razgovoru za MOZZART Sport govorio o tome kolika bi za njega čast bila da se jednog dana bavi selektorskim pozivom. 

„Ne treba ni postaviti to pitanje, reprezentacija je najveća čast. Ali, nacionalni tim sada ima sjajnog trenera i pružam mu najveću podršku. Naravno da bih vodio Srbiju, bila bi to kruna moje karijere“, izjavio je tada Saša Obradović.

Nekada vrsni defanzivac je svoju trenersku karijeru gradio na bazi vojničkog režima i velikog poštovanja na relaciji sa košarkašima. Njegov moto je oduvek bio: "Veliki rad zaslužuje veliku nagradu", a radi po starom, dobro proverenom sistemu Svetog trojstva - red, rad i disciplina. Zbog čega bi period tranzicije između Đorđevićeve i Obradovićeve filozofije bio minimalan. Istina, tada bi Obradović više morao da prilagodi svoje zamisli uskom vremenskom prostoru koji bi dobio za rad sa svim kandidatima za dres Srbije. 

Obradović se trenerskim poslom bavi već punih 14 godina, praktično od momenta kada je završio igračku karijeru u Kelnu, gde je i napravio prvi korak u novoj ulozi. Iza sebe već ima titulu prvaka Nemačke 2006. godine, te četiri nemačka kupa, od čega tri s berlinskom Albom, uz po jedan kup Rusije i ukrajinski Superkup. 

Izabran je za najboljeg stratega Evrokupa 2018. godine, pošto je s Lokomotivom iz Krasnodara otišao do finala tog takmičenja. U jednom trenutku nanizao je čak 20 utakmica bez poraza, dok je protivnicima dozvoljavao tek 68,5 poena, po čemu je Lokomotiva bila daleko ispred konkurencije! Stvorio je odbrambeno potkovanu, disciplinovanu, agresivnu i napadački efikasnu ekipu koja svoje protivnike melje brzom igrom iz tranzicije. Dakle, gaji stil koji je u okvirima današnjih košarkaških trendova. 

Igor Kokoškov je strateg koga je srpska javnost rado poželela da vidi na još od momenta kada je Sloveniju odveo do evropskog trona 2017. u Istanbulu. I to baš preko leđa Orlova. „Američki Srbin“ je najveći deo svoje trenerskog zanata pekao upravo s one strane bare, ali iza sebe ima i veliko reprezentativno iskustvo. Bio je asistent Željka Obradovića u ono nesrećno vreme Olimpijskih igara 2004. u Atini i Evrobasketa u Srbiji i Crnoj Gori naredne godine. U aprilu 2008. godine imenovan je za selektora Gruzije koju je uspeo da uzdigne sa košarkaških margina i odvede na tri uzastopna reprezentativna takmičenja – Evrobasket 2011, 2013. i 2015. godine, posle čega je napustio tu selekciju. Ipak, ostao je u najlepšem sećanju cele nacije, koja ga i danas obožava.

„Ooo, Kokoškov! Čoveče, koliko su mu puta samo ljudi, a i ja među njima, rekli da će mu svi zauvek biti zahvalni za sve što je uradio sa reprezentacijom Gruzije. Pamtiće se to dok je sveta i veka. Kada je došao kod nas bila je 2008. godina, a u našoj zemlji buktao je rat. Igrali smo u B Diviziji, imali smo kvalifikacije i nismo mogli da igramo utakmice na domaćem terenu zbog rata. Sve smo igrali van Gruzije, što je bilo jako teško za sve nas. Bili smo svi pod jednim ludim utiskom. Ali i pored toga uspeli smo da se kvalifikujemo u A Diviziju, potom smo i te kvalifikacije prošli uspešno i otišli na Evrobasket (u Sloveniji prim. aut.), gde smo igrali drugu fazu... Postali smo pravi heroji u Gruziji! Svi su pričali samo o košarci, 24 sata, sedam dana u nedelji. Ovo su naše zlatne godine. A za sve je zaslužan upravo Igor“, izjavio je svojevremeno za naš sajt bivši reprezentativac Gruzije Viktor Sanikidze i još dodao:

„Predsednik države mu je zbog svega toga uručio medalju časti i mislim da je to bilo apsolutno zasluženo, bez sumnje. On je zaista neverovatna osoba - veliki prijatelj i obožavam da razgovaram s njim kad god mogu. I ne pričamo samo o košarkaškim stvarima, već i o životu i svemu što je aktuelno. Stvarno se jako radujem zbog toga što ću ga videti u Madridu uskoro. Zaista cenim sve što je uradio svih ovih godina, reči ne mogu da opišu taj osećaj ponosa kada se pomene njegovo ime“.

Selektor Slovenije postao je u januaru 2016. na predlog predsednika Olimpijskog komiteta Srbije Božidara Maljkovića, što je naišlo na veliku podršku generalnog sekretara slovenačkog Saveza i legendarnog košarkaša Raše Nesterovića.

Kokoškov je poput Obradovića čovek neverovatne harizme, uz to energije i trenerskog kvaliteta. Strašan taktičar, drži košarku u malom prstu i godinama je u najjačim NBA sistemima, što mu daje veliku širinu rada i mogućnost da kroji tim po svojoj želji. Poslom se bavi punih 27 godina, prošao je sito i rešeto na putu do zvezda, ali su se njegovo strpljenje, fokus i posvećenost radu isplatili onog trenutka kada je preuzeo Finiks i dobio neviđenu čast da postane prvi evropski stručnjak na čelu jedne NBA franšize. Posle nepune sezone otišao je s tog mesta, ali vredi podsetiti da je vrhuška Sansa u ozbiljnim problemima godinama i da jednostavno nema pravu viziju rekonstrukcije tima, što je značajno uticala i na Kokoškova. Ali, to je priča za sebe...

Kako smo već pomenuli, njegov angažman u stručnom štabu Sakramento Kingsa mogao bi da bude potencijalno velika prepreka za dolazak na klupu Srbije. Posrednik i ključni čovek u eventualnim pregovorima dve strane mogao bi da bude predsednik košarkaških operacija Kingsa Vlade Divac. Ne treba se unapred nadati mnogo, jer NBA je organizacija apsolutno na najvišoj lestvici košarkaške hijerarhije i daleko ispred ostalih klupskih i reprezentativnih sistema. Novi šef Kingsa Luk Volton će verovatno zahtevati da njegovi najbliži saradnici uvek budu na raspolaganju i u svakom trenutku, što će verovatno biti slučaj i s Kokoškovim. Opet, kako su deo Sakramenta Bogdan Bogdanović i Nemanja Bjelica, lakše bi mogao da gradi konekciju za naredna takmičenja...

Istina je da je Kokoškov selektorske funkcije u Srbiji i Crnoj Gori, potom i Gruziji Sloveniji obavljao dok je bio pomoćnik u stručnom štabu Detroita, odnosno Finiksa i Jute, ali novi reprezentativni trend FIBA sa kvalifikacijama za sve reprezentacije usred sezone mnogima su zakomplikovali život, pogotovo momcima na parketu i trenerima...

U javnosti se stidljivo priča o mogućnosti da Srbiju preuzme neko od majstora ove igre poput Željka Obradovića ili Svetislava Pešića, ali to su sve priče bez realnog osnova. Željko je posle debakla tadašnje selekcije SCG 2005. rekao "nikad više" reprezentativnom poslu. Čak je nekoliko puta odbijao unosne ponude nekih zemalja, najviše Turske. Osim toga, u Fenerbahčeovom je programu godinama, što bi se direktno kosilo s opcijom da radi dva posla istovremeno. Setimo se da su se utakmice u kvalifikacijama i Evroligi prošle sezone poklapale... Slična je priča sa Svetislavom Pešićem. Popularni Kari je posle još jedne vrlo dobre sezone u Barseloni odlučio da ostane na istoj poziciji, zbog čega ga je klub nagradio finansijski megalomanskim projektom za evropske košarkaške okvire. Poput Obradovića, ne bi mogao da radi i kao selektor, pa i ta varijanta izvesno otpada...

O ostalim imenima se ni ne priča, jer je u ovom trenutku malo onih kojima bi zaista mogla da se uruči tako jaka i odgovorna funkcija. O strancu ne bi smelo da se razmišlja, jer smo i pored navedenog problema košarkaška kolevka u svakom smislu te reči.

Pred rukovodećim kadrovima KSS je period ozbiljnih izazova jer je Aleksandar Đorđević lestvicu postavio visoko i Srbiju vratio u krug najozbiljnijih košarkaških nacija sveta. 

Posle nekoliko plodnih godina treba izabrati pametno, kako bi se Đorđevićevi plodovi rada dalje kalemili...

Izvor: mozzartsport

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Đorđe Gajić 2018.
Sva prava zadržana.