Sjećanje na Dejana Čurovića...

Dinamit u nogama, večiti osmeh na licu! Saigrači i, pre svega, veliki prijatelji nedavno preminulog fudbalera Dejana Čurovića, organizovali teniski turnir u znak sećanja na VEČITO NASMEJANOG Zemunca. I Leo Benhaker se upisao u Knjigu žalosti.

  • Sport
  • Fudbal


"Ovo je poseban dan za sve nas, njegovu porodicu. Kada vidite sve ovo, njegove prijatelje... Dejan je ostavio trag, zauvek", rekla je sa setom u glasu sestra nekadašnjeg fudbalera Partizana i Vitesea, Irena Čurović Marjanović, koja je uz ostale članove porodice dočekivala Ivana Tomića, Gordana Petrića, Gorana Pandurovića, Savu Miloševića, nekadašnje saigrače golgetera iz Zemuna.

U ulici Đorđa Čutakovića, Dejan je za života napravio mali raj. Teniski teren za razonodu sa prijateljima. Ali, nije stigao, nažalost, da se naigra na njemu. Preminuo je 11. avgusta ove godine.

Pored teniskog terena fotografija Dejana Čurovića, ispod nje šalovi Partizana i holandskog Vitesea, kluba u kojem su ga obožavali, kao i Knjiga žalosti u koju se upisao i čuveni trener, sada 77-godišnjak Leo Benhaker, koji je svojevremeno bio i na klupi Real Madrida. "Veliki igrač, veliki čovek. Hvala ti prijatelju moj!", napisao je.



"Ovo je treća Knjiga žalosti, dve su već pune", kaže nam sestra Dejana Čurovića.

"DI-DŽEJ, PROBUDI SE!"

Za 6 sezona provedenih u holandskom Viteseu, Čurović je stekao status legende, o čemu svedoči i spektakularna počast i ispraćaj koji su priredili ljudi iz tog kluba i navijači. Zvali su ga "DIDŽEJ", jer je Holanđanima bilo teško da mu izgovore ime - Dejan. Još jedan podatak - po njemu su navijači Vitesea, a ima zabeleženo više od 20 takvih slučajeva, dali ime svojim sinovima.

Jedan po jedan dolazili su nekadašnji saigrači iz Partizana, za koji je igrao u sezoni 1993/94. godina. Ivan Tomić, Goran Pandurović, Gordan Petrić, Zlatko Bolić, Savo Milošević...

Dok su Petrić i Bolić razmenjivali teniske udarce, koji su mnogi posmatrači nazvali "teniskim klasikom", i "bacali" po koju šalu, a Petrić se radovao gemu protiv majstora Bolića, ostali su se prisećali Dejana, uvek nasmejanog i uvek spremnog za neki vic, pošalicu, fazon.

"Dejan je bio jedan od mojih omiljenih ljudi. Moram tako da kaže,m a da ne zvuči kao 'o pokojniku sve najlepše', ali Dejan je imao takvu energiju da je to neponovljivo. Konstantni osmeh na licu, bio je čovek koji je konstantno uveseljavao društvo, on je taj koji je bio vođa kad je trebalo da se povuče, da se potera bilo ko, bilo šta. Bio je inicijator svega. Takvih ljudi je malo na svetu, nažalost. Dejan je bio jedinstven po tom pitanju i danas smo se okupilio ovde, i opet je on inicijator svega. On je napravio ovaj teren kako je želeo, sve je kod njega moralo da bude maksimalno i najbolje što može. Takav život je vodio i tako je napravio ovaj teren, sa idejom da napravi turnir i tako ga otvori. Nažalost, nije uspeo, ali je ostavio nama moralnu obavezu da mi to uradimo umesto njega. Naravno da sećanje na njega nikad neće prestati, a ovo je samo prva prilika da se podsetimo ko je i šta je bio Dejan Čurović", rekao je Savo Milošević novinarima.

Podsetili smo Savu i na tu sezonu 1993/94. kad su se on i Čurović, uslovno rečeno, "tukli" za tiitulu najboljeg sttrelca lige.

Savo nas je odmah ispravio: "Nismo se tukli. Ja mislim da smo te godine dali 55 golova u zvaničnim takmičenjima, u ligi i kupu. Ja sam dao 28, on 27, ali zato što mi je u poslednjoj utakmici protiv Vojvodine pustio da šutiram penal. Trebalo je on da ga šutira. To je još jedna mala stavka koja pokazuje kakav je bio Dejan Čurović".

Gordan Petrić se vratio još malo u prošlost. Dok su on i Dejan Čurović još bili klinci, tinejdžeri.

"Dekija znam još dok smo igrali u omladinskoj ligi, ja sam igrao u OFK Beogradu, on sa Zemunom. On je i studirao DIF sa mojom suprugom, pa ga znam i sa te strane. Deki je klasičan Zemunac, karakter specifičan za ovaj kraj grada i mogu samo da kažem da mi je izuzetno žao kada sam čuo šta se desilo i na kakav način. I kao igrač je bio specifičan. Kada je došao u Partizan, igrao je kratko sa mnom, jer ja sam posle tri meseca otišao, ali kada je došao, onda je trenirao sa mnom u paru kada su bila trčanja, tako da me nekad molio da dignem ručnu kod tih nekih trenažnih vežbi", rekao nam je Gordan kroz osmeh.

Po čemu će pamtiti Dejana najviše?

"Po specifičnom karakteru. I kada smo se susretali u Omladinskoj ligi, uvek je ulazio u svlačionicu pred utakmicu da će nas razbiti, da će mene razbiti, da će razbiti igrača koji igra protiv njega, ali to je bio Čure, bio je specifičan, ali na terenu je bio pravi profesionalac. Kada je dobijao udarce nikad se nije bunio, a znajući kako smo mi igrali, mi ga nismo ne tukli, nego 'peglali'", prisetio se anegdote nekadašnji defanzivac Partizana.

Nekadašnji vezista, potom sportski direktor i jedno vreme prvi trener Partizana Ivan Tomić o Čuroviću je "spisao" samo epitete. Uz po koju šalu. I pričao je Tomić o svom drugaru, ne skidajući osmeh sa lica.

"Bio je divan čovek, drugar, prijatelj, saigrač, lokal-patriota vezan za njegov Zemun. Zračio je divnom energijom, voleo je život, ljude, uspevao je da svakim svojim ulaskom u prostoriju promeni atmosferu, jer stvarno je zračio pozitivnom aurom koja je uticala na nas, nevezano za rezultate kad pričamo o svlačionici, ili kakav je bio trenutak u kojem se nalazila ekipa, njegovim dolaskom sve bi poprimalo druge boje, drugu energiju i bilo bi bolje", rekao je Tomić i nastavio:

"U prilog tome govori i ovaj teren koji je napravio u svrhe sporta, druženja i užasno loš sticaj okolnosti doveo je do toga da smo mi danas ovde, a on, nažalost, nije tu".

I za njega pitanje - po čemu će najviše pamtiti Dejana Čurovića?

"Ne bih mogao posebno toga da se setim osim nekih stvari vezanih za sam teren i dinamit koji je imao u nogama. To je bilo nešto neverovatno, on je bio pokazatelj kako neko uprkos nekim fizičkim nedostacima, u smislu koliko mu je telo išlo u prilog prilikom kontakta sa igračima u 16, toliko je sve van toga bilo protiv njega. Ali, on je uspevao svojom inteligencijom, svojom željom i ambicijom i neverovatnim talentom za čitanje situacije da sve to prenebregne i da postiže neke golove kojih se i dan danas sećaju navijači. Gledajući ga svaki dan na treninzima kada neke deonice koje su bile da se istrče nije mogao, nije želeo, na kraju krajeva, nije bio u stanju da izvede, ali onda kada se obuče dres i kada se izađe na teren i kada treba da se rešavaju utakmice, za to je bio uvek spreman", rekao je Tomić sa osmehom na licu.

O Čuroviću je, nedavno, pričao i sadašnji selektor reprezentacije Srbije i nekadašnji trener Partizana Ljubiša Tumbaković. Prisetio se kako je doveo Čurovića među crno-bele, početkom 90-ih godina prošlog veka.

"Deki... eh... Ostaju uspomene. Gomila anegdota. Jedna datira iz ’93. Igrala se utakmica u Podgorici, sastavili su reprezentaciju SR Jugoslavije od igrača iz domaće lige, ali nisu imali selektora. Bata Bulatović je zamolio Nenada i Zeku da me puste da pokrijem upražnjeno mesto. Šetao sam na dan meča ispred hotela 'Crna Gora' i slučajno sretnem Dekija Čurovića. Znao sam ga iz mlađih kategorija, onako robustan i jak, moderan tip centarfora. Pitam ga šta ima novo, otkud on tu... on mi kaže da je bio u Grčkoj na probi i da nije prošao. Ja ga zagrlim i pitam: ’Hoćeš u Partizan?’. Nasmejao se i odgovorio: 'Šefe, nije u redu da se šalite sa mnom’. Ja mrtav ozbiljan. Pitam ponovo: ’Hoćeš ili nećeš?’. On kaže: ’Naravno da hoću’. Čim sam se vratio u Beograd, pravo kod Nenada u kancelariju. Sve smo završili za pet minuta jer Zemun nije pravio problem sa ispisnicom. Njegovim dolaskom, dobili smo dve stvari. Jednog sjajnog napadača i nešto što se zove atmosfera u svlačionici. On je te mlade momke upoznao sa čarima života fudbalskog profesionalca. Nije u to vreme bilo puno splavova, znalo se gde izlaze igrači. Mi smo ih kontrolisali koliko je to bilo u našoj moći, ali smo znali da oni u Dejanovom društvu ne smeju da naprave nikakvu glupost. Na ternu je bio zver. Mislim da je te prve sezone pet ili šest mečeva direktno rešio svojim golovima. Kad god se lomilo, on je stupao na scenu. Sećam se meča u Podgorici, težak teren, borba za titulu... uveo sam ga pola sata pre kraja na 1:1, dao je fantastičan gol i postali smo šampioni. U finalu kupa protiv Spartaka, on i Sava po tri komada i 'dupla kruna'".

Izvor: mondo.rs

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Đorđe Gajić 2018.
Sva prava zadržana.