Priča: Saudijska Arabija uzvraća udarac!

Rat za dominaciju petromonarhija prešao je u fudbal! Šta se to poslednjih godina dešava na Arabijskom poluostrvu?!

Fudbal 14.02.2019 | 00:00 Al Ahli, Al Nasr, Al Šabab, Al ovo, Al ono... Ko će ih popamtiti, svi su isti. Nikada nisu bili nešto posebno zanimljivi i nismo razlikovali iz koje su države. Jednostavno, zvali bismo ih „bogati Arapi“ ili „šeici“, a jedina funkcija u fudbalu im je bila da bogato plaćaju islužene svetske zvezde koje bi dolazile na zalascima karijera da se još malo „opare“. Makar je takva naša percepcija iz Evrope...

Fudbal na Arabijskom poluostrvu je uglavnom jedino na taj način mogao da privuče pažnju. Uz povremene epizode reprezentacija poput Saudijske Arabije. Kao ona na Mundijalu 1994. godine kada je Pustinjski Maradona predriblao celu Belgiju i dao antologijski gol. Ali uglavnom su to više bile negativne epizode u vidu popravljanja gol-razlike na njima. Pa im Klose da tri komada glavom, a Janker i Birhof im daju golove nogom?! Saudijska Arabija je bila ona dosadna reprezentacija u albumu sa sličicama sa svim onim jednoličnim brkama sličnih imena za koje čujete tada i nikad više. Dobro, možda su Sami al Džaber i Mohamed al Deja bili likovi za koje su fudbalski fanatici znali... Ali ostali su bili nepoznata teritorija na koju nismo ni hteli, niti imali razloga da zagazimo.

Dugo je reprezentacija iz Kuće Sauda bila sinonim fudbala na Arabijskom poluostrvu, ali onda su i male emiratske komšije „izbušile“ pare i počeli da se šire. Navažnija sporedna stvar na svetu se dopala i šeicima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara, pa je počelo fudbalsko opismenjavanje petromonarhija.  

RIVELINO JE BIO PRETHODNICA, NAMAMILI SU I PLATINIJA

Iako su Kuvajt, Irak i Ujedinjeni Arapski Emirati pre Saudijaca uspeli da zaigraju na Mundijalima, popularni Zeleni sokolovi su kao fudbalski vladari poluostrva natopljenog naftom. Oni su doveli prvu veliku zvezdu u klupski fudbal na polustrvu kada su 1978. namamili brazilsku zvezdu Rivelina. Kuvajt je kasnije imao avanturu kada je podmazao Platinija da čak odigra i utakmicu za njihovu reprezentaciju, ali sve do kraja devedesetih nije bilo mnogo poznatih imena koja su bila spremna da za veliku količinu novca zaigraju u arapskim despotijama sa potpuno drugačijim zakonima, pravima i kulturama.

Među prvima je zov dolara prihvatio Hristo Stoičkov, za njim su u Saudijsku Arabiju dolazila zvučna imena poput Donadonija, Bebeta, Kančelskisa, Dejana Ramba Petkovića, Denilsona, Kalona... Nije ih bilo mnogo pored ovih pomenutih. Iako su pare bile velike. Saudijsku Arabiju i njena šarija su odbijale čak i zvezde. A ni Saudijci nisu baš zvali svakoga. Pre svega su voleli svoje idole i plaćali ih zlatom, a uspesi klubova na azijskoj sceni su im davali za pravo i zadovoljavali njihove tadašnje želje i ambicije. Imali su striktno limitiran broj stranaca nadajući se da će to pomoći napretku njihovih igrača. A i kada bi dovodili nekog stranca, gledali su da to bude neki musliman iz okruženja ili Afrike koji će se uklopiti u specifičnu sredinu verske diktature. Radikalni vehabizam i zatvorenost prema svetu nisu sa odobravanjem gledali ni na dolazak fudbalskih zvezda.

Ipak, i sa svojim igračima su Saudijci postizali sasvim zadovoljavajuće rezultate na klupskom i reprezentativnom planu. Ako na računamo šezdesete i sedamdesete godine kada su izraelski klubovi dominirali azijskim fubalom, a Arapi nisu želeli da igraju protiv njih, posle uvođenja nekog reda i početka ozbiljnijeg klupskog takmičenja u Aziji 1985. godine, saudijski klubovi – pre svih Al Hilal – su bili jedna od najvećih sila u azijskom fudbalu. Igrali su u čak 13 finala Lige šampiona Azije (ranije Klupskog prvenstva Azije) i samo su korejski klubovi bili uspešniji.

Ali sa ekonomskim uzletom emiratskih zemalja UAE i Katara, Saudijska Arabija dobija konkurenciju. Katarski Al Sad je 1989. osvojio titulu šampiona Azije. Katarci početkom veka počinju da bacaju milione kao blato u pokušajima dovlačenja velikih zvezda iz Evrope i Južne Amerike. Malena petromonarhija, koja je neverovatnom brzinom postala zemlja sa najvećim ličnim dohotkom na svetu, upustila se u fudbalsku bitku. Vladajuća familija Al Tani se zaljubila u ovaj sport i tako su u Katar počele da stižu zvezde poput Romarija, Batistute, Efenberga, Gvardiole, Jera, braće De Bur, Desaija, Lebefa, Kaniđe, Žuninja, De Jonga, Kjuela, Sisea, Raula, Luča Gonzalesa, Lisandra Lopeza, Snajdera i na kraju najvećeg – Ćavija! Izgrađena je infrastruktura, dovedeni stručnjaci iz svih fudbalskih oblasti, a Al Sad je u međuvremenu osvojio još jednu azijsku titulu. Vladarska porodica je uzdrmala i evropski fudbal kada je pre nekoliko godina kupila i Pari Sen Žermen sa namerom da u stilu „pare mogu sve“ pokori i Evropu. Dobili su i organizaciju Mundijala 2022. godine. Na koji način, to znaju samo „šetači kravata“ u FIFA. Ali nije teško pretpostaviti na koji način je Katar izgurao konkurenciju poput SAD i Australije. Šeikov čovek od poverenja Naser al Kelaifi je sa Pari Sen Žermenom počeo da siluje svetsko fudbalsko tržište i napravio dva najveća transfera u istoriji fudbala, izvrgavši podsmehu dugo čekana pravila o finansijskom fer-pleju. Kao kruna katarske fudbalske opsesije je stigao nedavni istorijski trijumf na Kupu Azije i najveći uspeh u istoriji katarskog fudbala.

Komšije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata su ranije imale nešto veću tradiciju od Katara, a manju od Saudijske Arabije. Veći i moćniji od Katara, a ipak u senci velikog brata iz Kuće Sauda. Istorija međusobnih odnosa UAE i Saudijske Arabije je prepletena sporovima, zaverama o ubistvima vladajućih šeika, ali i čvrstim savezništvima protiv zajedničkih neprijatelja, što je odnedavno Katar. Na kraju, oko bitnih pitanja ipak glavnu reč imaju Saudi, a UAE je u ratovima i zaverama njihov najverniji saveznik. Katar se otrgnuo sa tog lanca i postao oličenje đavola u rangu Irana.

Upravo po uzoru na Saudijce i uz njihovu pomoć krenuo je i uspon fudbala u Emiratima. Imali su to učešće na Mundijalima kada su ih 1990. iz Italije kući poslali Darko Pančev i Robi Prosinečki. Počeli su i oni da dovode zvučna imena iz Evrope i Južne Amerike. Ali nešto manje glamurozna, jer ipak nisu plaćali mnogo kao osiljeni i ambiciozni komšiluk iz Katara. Tako su UAE stizali Žorž Vea, Abedi Pele, Koku, Trezege, Kanavaro, Kvarežma, Zarate, Grafite, Vučinić, Babel, Negredo... Vladajuća familija Bin Zajed je velike fudbalske ambicije pokazala kupovinom Mančester Sitija pre 11 godina i lansiranjem engleskog kluba u sam vrh evropskog fudbala. Naravno, upumpavanjem gomile novca.


ZVANIČNO: Degenek novi igrač Al Hilala, Zvezdi ide 3.600.000 evra
Lokalni Al Ain (najveći tamošnji klub koji ovih dana nepristojnim ponudama testira Vladana Milojevića) uspeo je 2005. da osvoji Ligu šampiona Azije, a do danas je igrao još dva finala. Od klubova iz UAE samo je još Al Šabab (fuzionisan sa Al Ahlijem) uspeo da dođe do finala. Al Ain je nedavno došao i do senzacionalnog finala SP za klubove, što je najveći uspeh arapskog fudbala na svetskoj sceni. Fudbal u Emiratima je konstantno napredovao, ali nedostajao je uspeh reprezentacije. To je trebalo da se promeni nedavno. Bili su domaćin Kupa Azije, stigli do polufinala i onda doživeli šamarčinu od omraženog Katara, koji je kasnije osvojio titulu. Za vladajuće emire, nije postojao gori scenario...

Dok su Katar i UAE napredovali i ulagali, Saudijci su godinama bili statični i verni svojoj politici jake zatvorenosti i vere u svoje igrače. Međutim, sa uspesima malih komšija, zapištao je i alarm u saudijskom fudbalu. Osetili su ugroženost. U pravom momentu.

KAKO JE AL ITIHAD NAPRAVIO SILNE GREŠKE?

Istovremeno je cela država doživela promenu. Kada je posle desetogodišnje vladavine i smrti kralja Abdulaha na presto stupio kralj Salman, napravljen je presedan. Ostareli Salman je za princa prestolonaslednika imenovao Muhameda bin Salmana, osmog od svojih 13 sinova, i prekršio pravilo da prvi u nizu za presto bude njegov mlađi brat. Sada tridesettrogodišnji Muhamed bin Salman, poznat i kao MBS, nešto je potpuno novo. Brutalno ambiciozan čovek koji je preuzeo sve poluge vlasti. Zapravo, princ MBS je pravi gospodar Saudijske Arabije u iščekivanju da njegov ostareli otac abdicira. A princ je preuzeo vlast sa gomilom novih planova, suočen sa demografskom eksplozijom, ali i padom cene nafte. Rešio je da Saudijsku Arabiju na neki način otvori ka svetu, da pruži veća prava ženama, da ukine blagodetan život stanovništva na državnoj i socijalnoj pomoći, da prihvati neke trendove zapadne kluture i da, između ostalog, podigne i saudijski fudbal. Iako na prvi pogled deluje kao moderan vladar, u politici se pokazuje kao veći i opasniji apsolutista od svih prethodnika. On je arhitekta krvoprolića u Jemenu, trenutno najbrutalnijeg sukoba na planeti, on je zategao liniju sukoba sa Katarom do pucanja, on se odrekao pravila da se krupne odluke donose dogovorom u kraljevskoj kući. On o svemu odlučuje sam.

Sa njegovom politikom „otvaranja prema svetu” se podudara i početak nove ere saudijskog fudbala. Do 2017. godine broj stranaca u saudijskim klubovima je bio ograničen na četvoricu, sa posebnim pravilom da nijedan ne može biti golman. Pre dve godine je limit podignut na šestoricu i dozvoljeni su strani golmani. U toku sezone je limit podignut na sedmoricu. Letos je broj stranaca ograničen na osmoricu. Dakle, za godinu dana je dozvoljeno duplo više stranaca u saudijskim klubovima nego do tada. Signal da se sprema nešto veliko.

Bilo je to zeleno svetlo za bogate klubove da krenu sa trošenjem u katarskom stilu. Od 20 najvećih transfera u istoriji suadijskog fudbala, čak 12 je napravljeno u poslednjih šest meseci.

Naravno, prednjačili su veliki klubovi. Kao i u svakoj ligi na svetu, i ova u saudijskoj ima „velike i male“.

Najveći je Al Hilal iz Rijada. Najtrofejniji su domaći klub sa 13 titula otkako se igra profesionalna liga i sa dve titule šampiona Azije po čemu je ispred samo korejski Pohang Stilers. Imaju i četiri izgubljena finala. Uvek su imali najbolje domaće igrače, najveće sponzore i najbogatije donatore. Budžet im prelazi 50.000.000 dolara. Letos su doveli sjajnog Peruanca Karilja iz Benfike i dali mu 4.000.000 evra godišnje. Platili su 6.000.000 evra obeštećenja za Bafetimbija Gomisa iz Galate i dali mu 8.000.000 evra po sezoni za tri godine, a on je zauzvrat rešetao mreže. Doveli su i Botijuiz Olimpijakosa, kao i najboljeg fudbalera Arabijskog poluostrva Omera Abdulrahmana, prvu zvezdu Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sa tim pojačanjima su protutnjali kroz prvi deo sezone, a onda su rešili da se još pojačaju. Smenili su trenera Žorža Žezusa i dovela Zorana Mamića, a za njim i pojačanja poput Đovinka, Sorijana i Degeneka. Italijan je dobio nestvaran ugovor vredan 10.000.000 evra po sezoni za tri i po godine. Pirmera radi, u Seriji A je samo Kristijano Ronaldobolje plaćen. Španska haubica Džonatan Sorijano je došao za džabe iz Pekinga, ali se nije odrekao plate od 8.000.000 evra godišnje. Degenek je dobio skoro deset puta veću platu u odnosu na onu koju je imao u Zvezdi. Imaju prejak tim... Na golu je legendarni Al Habsi koji je branio u Premijer ligi, u odbrani Degenek i Botija, u vezi Kariljo i sjajni Brazilac Karlos Eduardo, a u napadu Đovinko, Gomis i Sorijano. Kada se tome doda da imaju najbolje domaće igrače (devetorica od 23 sa Mundijala u Rusiji su bili članovi Al Hilala), to je tim projektovan za osvajanje Lige šampiona, s obzirom da se titula u Saudijskoj Arabiji podrazumeva.

A još bombastičniji prelazni rok je odradio Al Hilalov večiti rival Al Itihad. Rivalstvo Rijada i Džede se ogleda i kroz ovaj fudbalski „Klasiko“. Al Itihad ima manji broj domaćih titula, ali isti broj titula prvaka Azije kao Al Hilal i prvi je klub u istoriji koji je vezao dve šampionske krune na kontinentu. Letos su doveli Slavena Bilića na klupu, a pre toga uložili 20.000.000 evra u obeštećenja za pojačanja poput Aleksandra Pešića, El Ahmadija iz Fajenorda i Brazilce Romarinja, Valdiviju, Karleta i Žonasa. I potpuno promašili! Al Itihadova minula sezona je najgora za klub u istoriji. Samo dvaput u istoriji je Al Itihad bio lošije plasiran od sedmog mesta i uglavnom bio među prva tri, a prošlu polusezone ja završio kao fenjeraš?!

Klupsko rukovodstvo je reagovalo brutalno i rešilo se brazilskih promašaja, Pešića i još nekih igrača. Za nekoliko dana januara, klub je uložio 30.000.000 evra u kupovinu novih igrača i ko zna koliko u njihove astronomske ugovore. Kupljeni su Aleksandar Prijović iz PAOK-a, štoper Da Kostaiz Bašakšehira, krilo Gari Rodrigez iz Galate, sjajni vezista Sanogo iz Jang Bojsa i legenda brazilskog klupskog fudbala, golman Marselo Groe. Promenjeno je pola tima. Prijović je dobio 25.500.000 evra za četiri i po godine ugovora (bez bonusa sa kojima bi mogao da dođe i do 40.000.000!), Rodrigez 5.000.000 evra po sezoni za četiri i po godine, Sanogo 2.500.000 evra godišnje... Uložen je ogroman novac da Al Itihad izbori opstanak, donekle spase obraz i iskupi se u Ligi šampiona Azije gde je titula jedini cilj. Slaven Bilić je obećao da će sa zimskim pojačanjima osvojiti makar 36 bodova do kraja sezone. Zasad je osvojio sedam od mogućih devet i dobro mu ide... Najveća mana im je što imaju najmanje domaćih reprezentativnih igrača. Letos na Mundijalu nisu imali nijednog, a trenutno imaju jednog standardnog i nekoliko povremenih.

Posle dva najveća kluba, na red dolaze njihovi lokalni rivali. Al Nasr iz Rijada je gradski rival Al Hilala i treći najtrofejniji saudijski klub. Letos su uložili 46.500.000 evra u obeštećenja za gomilu pojačanja. Najskuplje u istoriji saudijskog fudbala je nigerijski napadač Ahmed Musa kojeg su Lesteru platili 16.5000.000 evra evra i dali mu ugovor na četiri godine vredan neverovatnih 28.500.000 evra! Platili su 10.500.000 za Žulijana iz Fenera, 8.500.000 za Amrabata iz Votforda, 6.000.000 za Hamdalu iz Al Rajana... Iako je skupo plaćeni Musa dao samo pet golova na 15 utakmica, rezultati nisu trpeli i Al Nasr je jedini konkurent Al Hilalu u trci za titulu. A nedavno su doveli i portugalskog stručnjaka Ruija Vitoriju, pošto je smenjen u Benfiki, i Galatinog štopera Maikona, pošto je Bešiktaš odbio preko 15.000.000 evra za Domagoja Vidu. Od Al Nasrija se na leto očekuju još neke bombe, pošto su se u januaru pominjali Kvarežma, Konate, Belanda, Feguli...

Al Šabab iz Rijada je četvrti najtrofejniji saudijski klub, jedini u istoriji koji je vezao tri titule, inovator u tamošnjem fudbalu koji je prvi pokrenuo klupski kanal, osnovao muzej i počeo izgradnju modernog kompleksa vrednog 200.000.000 dolara. Trener je Rumun MarijušŠumudika, koji je bio tvorac one uspešne generacije Astre Đurđu, pa je za sobom u Al Šabab doveo miljenike i nekadašnje želje Crvene zvezde: Konstantina Budeskua i Valeriku Gamana. Nedavno su angažovali i brazilsko krilo Sebu, koji je igrao za Olimpijakos, i marokanskog vezistu Mbaraka Busufu. Dakle, ne dovode mnogo zvučna imena, ali se održavaju u vrhu.

Al Ahli je drugi veliki klub iz Džede, večito u senci Al Itihada. Imaju tri titule prvala države, a čak devet puta su bili drugi, zbog čega ih smatraju najmaleroznijim klubom Saudijske Arabije. Letos su platili 25.000.000 evra za transfere brazilskog veziste Žozefa iz Fenerbahčea, centarfora Đaninijaiz Meksika i argentinskog štopera Paula Dijaza iz San Lorenca. Ove zime su im pridodali AderljanaSantosa iz Valensije i rumunskog ofanzivca Nikolaea Stančijua, kojeg su Sparti platili 10.000.000 evra. On je uz Prijovića najveći zimski transfer u Saudijskoj Arabiji. Napadački tandem Al Soma (13 golova na 15 mečeva) – Đanini (13 golova na 12 mečeva) najbolji je u ligi i trebalo bi da ispune cilj i plasiraju se u Ligu šampiona. Al Ahlijeva velika snaga je dobar fond domaćih igrača. Letos su na Mundijalu imali sedmoricu reprezentativaca, a sada imaju isti broj igrača u nacionalnom timu kao Al Hilal.

Ostali klubovi van pomenute petorke iz Rijada i Džede su daleko skromniji i manje bitni. Samo još Al Etifak i Al Fateh imaju titule prvaka države, a najveće pojačanje Al Fateha ove zime je bio transfer našeg Saše Jovanovića iz Kordobe za 500.000 evra.

Saudijski klupski fudbal je doživeo ogromne promene u poslednje dve godine u pokušaju da povrati primat na poluostrvu pored nadolazećih pretnji iz Katara i Emirata. Saudijci su potpuno izdominirali tržištem u poslednjih šest meseci. Katarci kao da su prespavali prelazne rokove. Samo je vladajuće mezimče Al Duhail realizovao dva velika transfera. Doveli su Bentaiju iz Juventusa i za čak 35.000.000 evra Japanca Nakadžimu iz Portimonensea, što se povezuje sa namerom da ga uskoro pošalju u PSŽ i još jednom se poigraju sa pravilima finansijskog fer-pleja. Emiraćani su bili još skromniji i nisu realizovali nijedan veliki transfer, niti odveli neko zvučno ime u poslednjih šest meseci. Primera radi, najveće zvezde u ligi su im veterani Šveđanin Markus Bergi Mađar Balaš Džudžak, napadač Šeik Dijabate i Leonardo, koji je nekada igrao u Partizanu. Prilično skromna imena za ono što se dešava u komšiluku...

Saudijci su shvatili da su veća ulaganja i otvaranje prema svetu neophodni da ne bi izgubili tron u regionu. Podsetimo da su za 22.500.000 evra kupili tri utakmice italijanskog Superkupa u ovoj i naredne četiri sezone. Sledeći korak bi mogao da bude kupovina nekog velikog evropskog kluba po uzoru na komšije. Porodica AlTani ima PSŽ, porodica Bin Zajed ima Mančester Siti, a mladi princ MBS se pominjao kao mogući kupac Milana preko svog satelita i biznismena Favaza Alhokaira.

Mira na Bliskom istoku nikad nije bilo, a ovaj region sve više deluje kao bure baruta. Trvenja između vladajućih dinastija u pretomorahijama su sve veća, a fudbal je još jedna teritorija na kojoj će se voditi taj sukob u kojem ima sve manje kompromisa.

Izvor: mozzartsport