Priča: Život i smrt bečejske imperije...
Osamnaest godina kasnije o tada najboljem klubu Evrope za MOZZART Sport govore Aleksandar Šapić, Veljko Uskoković, Balaž Vince i trener te šampionske generacije Zoltan Kašaš. . .
Ostali sportovi 28.05.2018 | 22:45
Na pomenutom Fajnal foru u Bečeju, domaći su do najvećeg uspeha u istoriji kluba došli preko dva hrvatska tima, splitskog POŠK-a i zagrebačke Mladosti.
"Osećala se neverovatna energija. Ne samo ta dva dana na Fajnal foru, nego cele sezone. Ta titula bila je kruna višegodišnjeg kvalitetnog rada i ulaganja. Polufinale je bilo teže. Igraš kod kuće, prva utakmica i nemaš pravo na kiks. I sami smo sebi zacrtali određeni zadatak, svi smo dosta uložili u to. Možda smo i negde u podsvesti bili svesni da se bliži kraj tog projekta. Hteli smo da izvučemo maksimum. Uspeli smo na kraju u polufinalu da probijemo tu barijeru", prisetio se Uskoković u razgovoru za MOZZART Sport.
Finale je bilo prava pesma, Bečej je savladao Mladost sa 11:8, mada je nekoliko minuta pre kraja imao plus pet i bilo je jasno da slavlje može da počne.
Aleksandar Šapić kaže da mu je polufinale protiv POŠK-a bilo jedno od slabijih utakmica, ali da je posle sve nadoknadio u direktnoj borbi za trofej.
"Loše sam odigrao polufinale, promašio čak penal, a to je nešto što mi se inače nije dešavalo. Posle meča sedeo sam sav nikakav u dvorcu Fantast gde smo bili smešteni... Prišao mi je trener Kašaš i rekao mi: ’Sutra pucaj opet’. Uspeo je da me smiri, a sutradan sam u finalu dao pet komada Mladosti", priča Šapić koji je tih godina stasavao u jednog od najboljih vaterpolista na svetu.
Sa druge strane, mađarski internacionalac Balaž Vince je u Bečej došao kao afirmisan igrač, željan da se ovim klubom ponovi uspeh iz 1994. kada je sa Ujpeštovom kapicom na glavi postao prvak Evrope.
"To nam je bila četvrta sezona zaredom u kojoj smo napadali titulu prvaka Evrope. Laslo Tot i ja smo 1996. godine došli u Bečej. Sećam se da je taj Fajnal for trebalo da bude organizovan 1999. u Bečeju, ali se to nije desilo zbog bombardovanja", vrlo jasno se priseća Vince i nastavlja u dahu i to na prilično dobrom srpskom.
"Godinu dana kasnije bila je fantastična atmosfera, po 7.000 ljudi je dolazilo na utakmice. To iskustvo sa Bečejom je bilo sjajno. Uzeti najvažniji trofej pred domaćim navijačima je najlepša stvar koja može da se desi svakom sportisti".
Nekadašnji reprezentativac Mađarske podsetio je i da je Bečej godinu dana ranije izgubio finale LŠ upravo od POŠK-a, pa je duel sa tim protivnikom bio odlična prilika za revanš.
"Iako smo imali želju da im vratimo za taj poraz, nismo razmišljali o njemu u toj meri da bi nas opteretio. Svima je bilo jasno da, ako dobijemo POŠK, imamo velike šanse da uzmemo titulu protiv Mladosti. Iskreno, bilo nam je teže u polufinalu nego u finalu".
Iz trenerskog ugla Zoltana Kašaša najvažnije je bilo kako da se ekipa izbori sa pritiskom, jer su maltene svi očekivali da domaćin osvoji trofej.
"Imali smo pritisak, ali posle toga u finalu protiv Mladosti smo igrali znatno bolje. Bilo je 11:6, a oni su tek u finišu smanjili. Već smo svi počeli da slavimo dva minuta pre kraja".
A upravo je njegov dolazak, ispostaviće se, bio poslednji deo mozaika koji su pedantno godinama unazad gradili ljudi iz uprave Bečeje predvođeni nažalost pokojnim Đorđem Predinom Badžom, legendarnim vaterpolo radnikom još iz doba velike Jugoslavije.
"Dopao mi se Bečej, bilo je i Srba i Mađara. Sećam se da sam se u leto 1999. na EP u Firenci sreo sa sekretarom kluba, Šandorom Retbergerom i postigli smo dogovor. Uvek je bilo malo problema sa novcem, ali su u prvoj sezoni na kraju svi dobili. Bilo je ponekad frke i sa restrikcijama struje, ali imali smo lep bazen, mogli smo da radimo uvek kad smo hteli", objašnjava Kašaš.
Koliko je to bio ozbiljan projekat za ono doba svedoči i angažovanje Veljka Uskokovića koji je tada došao u Bečej sa statusom kapitena reprezentacije Jugoslavije.
"Bečeju me je privukla ozbiljnost ljudi koji su pravili taj projekat. Bio sam već u zrelim godinama. Poklopile su nam se ambicije i lako smo napravili dogovor".
Recimo, u trci za Vinceov i potpis drugog Mađara iz te generacije Bečeja, Lasla Tota, klub sa Tise je takođe pobedio ozbiljnu konkurenciju.
"Tot i ja smo u to vreme razgovarali i sa ljudima iz POŠK-a. Ipak, odlučili smo se za Bečej jer je imao dobre igrače i Vlaha Orlića. To je bio čovek sa kojim su svi vaterpolisti hteli da rade, uostalom, njegovi učenici su bili i Ratko Rudić i Nikola Stamenić. A bilo nam je važno i to što je Bečej blizu Mađarske. Do Budimpešte i kuće smo mogli da stignemo za tri, četiri sata", navodi Vince.
Kada je u pitanju Šapić, on je najduže vremena proveo u Bečeju. Došao je 1994, a otišao sedam godina kasnije.
"To mi je najvažniji period u karijeri. Došao sam kao dečak, a otišak kao zreo čovek i igrač. Vlaho Orlić me je doveo u Bečej. Oni su do tada bili među četiri ekipe, ali onda smo stigli Vukanić, Milić i ja i već u prvoj sezoni igrali finale sa Partizanom".
U to vreme Bečej je u Jugoslaviji jedinu konkurenciju imao u Partizanu, sa kojim je gotovo redovno odmeravao snage u borbi za trofeje i redovno ga pobeđivao.
"Imao je Bečej sjajnu infrastrukturu, možda bio i neka vrsta preteče današnjeg Pro Reka. Odličan spoj, bilo je tu i rođenih Bečejaca, Srba, Crnogoraca, Mađara, a onda smo dobili i trenera koji je uspeo sve to da uoblikuje", kaže Uskoković.
O dominaciji Bečeja, pogotovo 2000. godine, svedoči podatak da nisu izgubili nijednu utakmicu u Ligi šampiona - devet pobeda i jedan remi.
"Koliko je Bečej bio dominantan u ligi Jugoslavije te sezone sećam se i po tome što nismo izgubili nijedan meč. A svaki smo dobili sa desetak golova razlike, osim protiv Partizana u finalu. A u Ligi šampiona smo isto imali sve pobede, osim tog remija protiv Špandaua", naveo je Vince i dodao da su duple krune u Jugoslavije postale uobičajena stvar za Bečej.
"Bilo je tu i mladih igrača i nas iskusnih. Svi smo hteli da radimo, bilo smo spremni na odricanja i to nam se vratilo. U to vreme smo svake godine osvajali duplu krunu u tadašnjoj Jugoslaviji. Tot i ja smo došli kao stranci, ali to ni nama, ni bilo kome u klubu nije bilo važno. Jedino je bilo bitno kako igramo".
Trener Kašaš govorio je o toj generaciji kao o svojevrsnom drim timu u kojem je svako tačno znao šta mora da radi.
"Igrači su razumeli vaterpolo, trebalo je samo da sklopim mozaik. Momci su imali rutinu. Nisam shvatao zašto nisu još ranije osvojili LŠ. Naša prva sezona je bila veoma dobra. Sve je bilo u reduu ekipi i oko nje. Mogli smo naporno da radimo, zato smo i krenuli u seriju pobedu".
Šapić, recimo, navodi da je taj Bečej bio preteča današnjeg vaterpola.
"Igrali smo moderno i brzo na kontranapade. Imali smo i konkurenciju u domaćoj ligi, Partizan, Primorac, Budvu. Nekad su ti mečevi delovali jače od Lige šampiona. A ni, da budemo pošteni, Bečej nije baš imao svih 12 svetskih igrača. Nisu svi posle završili u redovima prvaka Evrope. Bilo je sedam do devet vrhunskih, a ostalo su bili odlični bek-ap igrači".
Najveća žal verovatno ostaje zbog činjenice da je taj Bečej uspeo da osvoji samo jednu titulu prvaka Evrope.
"Imali smo sjajnu generaciju, odličan sklop igrača i trenera. Ali, osećali smo i posledice sankcija, pa bombardovanja... Generalno je bilo i teških perioda, ali smo se izborili sa problemima", mišljenja je Uskoković i podseća: "Imali smo i finale 1999. protiv POŠK-a u Napulju. To je bila stvarno teška sezona, trenirali smo pod bombama. Non-stop smo vreme provodili po autobusima. A sećam se i Fajnal fora 2001. godine u Dubrovniku i polufinala sa Jugom, gde su oni sve uradili da dobiju taj meč".
Šapić ističe da je klub, koliko god bio dobro organizovan, platio ceh međunarodnoj izolaciji zemlje.
"Da je bilo neko drugo vreme... Još smo trpeli posledice sankcija, bili smo žigosani, a u međunarodnim vaterpolo organizacijama nije bilo naših ljudi. Inače, bi onako dominantni osvojili još bar dve titule. Pa sećam se kako smo 1999. zbog bombardovanja igrali svugde na strani, Atina, Napulj, Peskara... Ne ponovilo se".
Bečej je tih godina zaista delovao kao svojevrstan fenomen ne samo u vaterpolu, već generalno u svetu sporta.
"Grad sa 30.000 ljudi je imao takvu ekipu... To može u sportovima poput vaterpola ili rukometa, ali mora da postoji neka kompanija ili poslovni čovek koji će to sve da povuče. Moram da kažem da je ključni čovek u organizaciji kluba bio Đorđe Predin. On je i igrao i voleo vaterpolo. Predin je postavio klub na noge. Ipak, ne znam zašto se sve baš tako brzo raspalo", kazao je Vince koji je po osvajanju trofej LŠ zajedno sa zemljakom Totom napustio klub.
Evropski šampion je u probleme upao praktično već tog leta 2000. godine, ali je i dalje imao sjajan igrački kadar.
"Imao je Bečej ozbiljne uslove za rad, pa i sa mlađim kategorijama. Međutim, posle promena2000. nove vlasti nisu osetile trenutak da nastave da podržavaju projekat i Bečej je pušten niz vodu. A zaboravili su da je Predin još osamdesetih počeo da pravi taj projekat. Sećam se da je moćna firma Sojaprotein stajala iza kluba. Bečej je bio grad sporta, imali su i fudbalski klub, žensku košarku. Sve se raspalo", naglašava Šapić.
Veljko Uskoković tvrdi da bez čoveka kao što je bio Predin, entuzijasta i zaljubljenik u vaterpolo, Bečej nikada ne bi došao do svih uspeha, pa ni jugoslovenski vaterpolo. I da je možda jedina Predinova greška bila u tome što nije umeo da "povuče ručnu" kada je osetio da klub više ne može da prati ritam vremena.
"Taj Bečej mogao bih da uporedim sa rukometnim klubom Metaloplastika. Bečej je zaista sportski grad i zaslužio je tih godina da bude vaterpolo centar sveta. Posle je doživeo brodolom, ali slične stvari su se dešavale i drugim timovima nakon njega. Još se nisu oporavili, ali verujem da će jednom stati na noge",
A i kod njega, sada 18 godina kasnije, preovladava utisak da je klub ostavljen na cedilu.
"Nije bilo novca, dugovi su se nagomilali, a država nije htela da stane iz Bečeja. Ubirali su beneficije od Bečeja, a kada je bilo najpotrebnije, nije stigla podrška. To ostavlja gorak ukus u ustima".
Zoltan Kašaš podseća međutim da je i uprkos svim problemima u sezoni nakon osvajanja LŠ, Bečej mogao da ponovi taj uspeh.
"Sledeće sezone išli smo u Dubrovnik na Fajnal, a u polufinalu smo izgubili od Juga sa golom razlike. Tada je već bilo dosta problema, kasnile su plate, ali smo odlučili da igramo do kraja. Uz sve to smo tesno izgubili, a tada se baš 'istakao' turski sudija Tulga", navodi Kašaš.
Konkretno u sezoni 2000/01 praktično su kompletna ekipa i stručni štab, kako se narodski kaže, "radili za dž".
"Osam meseci niko nije dobio ni evro, to je jako dug period, a ekipa se raspala. Šteta, jer je bio odličan tim, bila su i dva nova Mađara, Tamaš Molnar i Peter Biroš. Uprkos svemu sam zaista uživao", priznaje Kašaš koji se i dalje na međunarodnim takmičenjima, prilikom susreta sa bivšim igračima Bečeja sa dozom sete priseća avanture sa Tise.
Upravo su Uskoković i Šapić bili maltene poslednji iz šampionske generacije koji su napustili klub u leto 2001. godine. Kažu da su se do kraja nadali da će Bečej isplivati iz problema.
"Prvo sam odbio gomilu italijanskih klubova tog leta. Skoro svi ostali su već potpisali. Nisam hteo da idem i nadao sam se, ali kada su mi u septembru javili da nema šanse da Bečej opstane potpisao sam za Kamolji koji je dosta ulagao u tom periodu. U isti klub je otišao i Uskoković. Mislim da je klub od svih najviše dugovao meni jer sam imao i najveći ugovor. Ali, nisam ih nikad tužio kao neki koji su se naplatili i postali funkcioneri", objašnjava Šapić.
Bilo kako, Bečej je munjevito nestao sa vaterpolo mape. U međuvremenu je formiran i novi klub, ali to ipak nije to.
"Strašno je da se nešto što se stvara decenijama, uništi preko noći. Šapić i ja smo do kraja verovali u taj projekat. Tek kada smo videli da nema više ni promil šanse da uspe, odlučili smo da pronađemo novi klub", sumirao je Uskoković.
Jasno je da su se stvari u evropskom klupskom vaterpolu potpuno promenile za tih 18 godina koliko je prošlo od uspeha Bečeja. Srpki klubovi poslednjih sezona ne mogu ni da "primirišu" kontinentalnom vrhu.
"Bili su važni i sistem i pare. Ako ste imali i jedno i drugo, mogli ste da budete uspešni. Pored Bečeja, tada je u Jugoslaviji bio jak i Partizan, uzeli su LEN Kup 1998. godine. Sada je situacija drugačija, pa imamo veliki broj srpskih igrača koji nastupaju u Mađarskoj. Sada srpski klubovi deluju kao fabrike mladih igrača", dodao je Vince.
Problem je, prema Šapićevom mišljenju, što ne postoji nikakva stabilnost u funkcionisanju vaterpolo, pa i drugih klubova.
"To je naša tužna realnost. Vidite šta se dešava sa Partizanom i bazenom na Banjici. A ostali sportovi? U Srbiji si danas na vrhu, a sutra može da te nema. Gazi se po svemu. Najgore je kad se promeni društvena klima da se uništi neki sportski kolektiv koji je dobro funkcionisao. Pa nije Badža Predin mogao sa sobom u grob da ponese taj klub, već ga je ostavio Bečeju!", zaključio je Šapić.
Ali kao što je Neron, a ne Varvari, bio taj koji je zapalio Rim i prouzrokovao najveći požar u istoriji tog drevnog grada, tako su i srpski vaterpolo i ostali radnici i "radnici" sami uništili instituciju kao što je bio Bečej. Činjenjem i nečinjenjem. Taj "virus" očigledno se zapatio, živi i dalje i uništava sve dobro i vredno u srpskom vaterpolu. I što je najgore, ne vidi se izlaz iz tunela, pa će u slučaju da se nastavi ovako, priča o nestanku Bečeja biti samo jedno ili prvo u nizu poglavlja horora pod nazivom: "Kako je propao srpski vaterpolo"...
Izvor: mozzartsport
Foto: MN Press
Komentari / 0
Ostavite komentar