Priča: Ne vidim svjetlo na kraju tunela, Mariza...!

Policija je oproštajno pismo pronašla u plavoj jakni, pored izlaza na terasu sa koje se pružao pogled prema Siciliji. Tamo je ležao najbolji italijanski fudbaler koji nikada nije igrao za Italiju.

Fudbal 25.04.2018 | 00:00
Priča: Ne vidim svjetlo na kraju tunela, Mariza...!
Bio je 30. maj 1984. godine.

Tih godina Italijani su se protivili izgradnji nuklearnih elektrana širom zemlje, a tokom demonstracija u prestonici zabeležen je i transparent:

"Jedine bombe koje želim su Di Bartolomeijeve".

Kapiten Agostino Di Bartolomei bio je logičan izbor za švedskog trenera Nilsa Lidholma, tim pre što je Stiv Nikol prvi podlegao pritisku i poslao fudbal pravo na krcatu "Curvu Sud" sa koje su finale Kupa šampiona pratili najvatreniji tifozi Rome od 69.960 prisutnih na "Olimpiku".

Šutirao je kao i uvek, iz kolena. Beng.

Ni metar zaleta nije mu bio potreban da dobro pripremljenog Brusa Grobelara pošalje u stranu, a loptu pod prečku, po sredini gola.

Golmanu Liverpula, koliko iritantna navika da mešanjem kolenima dekoncentriše rivale, nije pomogla ni preporuka skauta "redsa" da se baci udesno, izvučena iz Dibinog penala kojim je izbacio Dandi junajted u polufinalu Kupa šampiona i odveo klub svog života u, kako je kasnije rekao, "utakmicu svog života".

Diba je bio dovoljno inteligentan da pretpostavi kako će Grobelar ili pratiti instrukcije ili biti neposlušan i izabrati sve suprotno.

Ono što je bilo do njega, uradio je.

Ago, rođeni Rimljanin, došao je u Romu sa 14, debitovao za prvi tim sa 17, sa 20 bio poslat u Vićencu da bi ojačao kosti (baš kao i njegov vršnjak i saborac Bruni Konti, koji je završio u Đenovi), sa 28 kao kapiten predvodio je "vučicu" do prvog "skudeta" posle 40 godina čekanja, sa 29 doneo prednost voljenom klubu na otvaranju penal serije nakon što je slavni Liverpul poveo u 13. minutu preko Fila Nila, a domaćin - u pravom smislu te reči - izjednačio u 42. pogotkom Roberta Pruca.

Šveđanin Lindholm pričao je posle da je te večeri Diba odigrao najbolju od 308 utakmica za Romu, od kojih je 148 završio sa trakom na ruci, a u 67 bio strelac iako ga je prilično rano povukao nazad i dodelio mu ulogu "režisera" (ita: regista) u ekipi koja je imala najbolji vezni red na svetu, pa i šire: Di Bartolomei, Konti, Toninjo Serezo, Paulo Roberto Falkao.

Karlo Anćeloti im je bio rezerva.

Đovani "Đani" Rivera bio je prvi regista kojeg je calcio video, Andrea Pirlo najslavniji, a Di Bartolomei možda ne bi ostao samo najbolji italijanski fudbaler koji nikada nije bio pozvan među "azure" da je Franko Tankredi zaustavio bar jedan udarac te večeri - bilo Nila, bilo Grema Sunesa, bilo Jana Raša, bilo Alana Kenedija.

U međuvremenu, njegovom saborcu i prijatelju do groba, Kontiju, stegla se noga u drugoj, baš kao i Frančesku Gracijaniju u četvrtoj seriji, pa se nekoliko hiljada Engleza radovalo i drugoj tituli prvaka Evrope osvojenoj baš u "Večnom gradu", na istom mestu na kom je 1977. savladana Borusija Menhengladbah rezultatom 3:1.



"Pola Rima tražilo je izgovor, on je bio slomljen. Nije postojao način da ga ubedite da to nije bila katastrofa", rekao je Konti posle o svom kapitenu, koji je bio poštovan u svlačionici i nepoželjan u kancelarijama vlasnika Dina Viole upravo zbog toga što je iz stečene introvertnosti i povučenosti izlazio samo u retkim prilikama kada je trebalo braniti ekipu, saigrače, pa i trenera pred čovekom za kojeg se kasnije saznalo da je bezuspešno pokušao da podmiti sudiju uoči revanša sa Dandi junajtedom.

Viola nije verovao u prolazak posle 0:2 u Škotskoj, capitano mu to nikada nije oprostio i zbog toga je bio kažnjen transferom u Milano koji nije propao ni kada je idol Romanista dao seriju intervjua prestoničkim listovima u kojima se zaklinjao na večnu ljubav Romi i protivio volji još jednog Šveđanina na klupi, Svena Jerana Eriksona, koji ga je prekomandovao iz veznog reda u odbranu (što će kasnije uraditi i Siniši Mihajloviću).

I tako bezvoljan, uvređen i ljut, još sporiji nego inače u ranim 30-im, Ago je bio dovoljno dobar za svog fudbalskog oca, Lidholma, koji mu je čuvao mesto na "San Siru", mesto koje novi "rosonero" nikada nije želeo. Iako je Šveđanin posle pričao da Di Bartolomei dve godine nije pogrešio dodavanje u hladnom Milanu, njegovi saigrači primetili su da je poslednji put žar za fudbalskom igrom osetio mesec dana posle proterivanja iz Rima kada je golom za pobedu pokazao Eriksonu kakav je majstor…

...mada je to značilo i da je porazio svoju Romu.

Kada je ambiciozni Silvio Berluskoni dodelio Arigu Sakiju zadatak da stvori moćni Milan (suvišno je govoriti u kojoj meri je čuveni taktičar ideju sproveo u delo), Diba je uveliko bio na putu ka Seriji C, odakle je kao formalno fudbaler Salernitane gledao kako Frank Rajkard sa njegove pozicije vozi Milaniste do krova Evrope, u čijem je potkrovlju on ostao zaključan zauvek.

Te 1990. godine, kada je Rajkard na "Ernst Hapelu" postigao jedini gol u finalu Kupa šampiona za odbranu titule osvojene godinu dana ranije u Barseloni, Di Bartolomei je odlučio da završi karijeru...

Na putu ka jugu, Diba je prošao pored "Olimpika" i mogao jasno da čuje da tamo više ne odjekuje "ohhhhhhhhhhhhhhh, Agostino, Ago, Ago, Ago, Agostino gol", već da se uglas kliče nekrunisanom "princu Rima", Đuzepeu Đaniniju, novom idolu "Curve Sud" i svom legitimnom nasledniku.

Kratko je zastao i, kada niko nije mahnuo, produžio dalje u San Marko, živopisno i dosadno mestašce na rivijeri Kasteljabate poznatoj po dobrom vinu, zdravom maslinovom ulju i leblebijama - svemu što ga nije zanimalo i ispunjavalo u životu.

Agostini je uveliko krio od Marize De Santis da je njegova ansksioznost metastazirala, bio je siguran u to da joj je potreban u podizanju i vaspitavanju Luke i Đanmarka, ali ne i u fazu u kojoj se njegova tegoba nalazi, da li je i dalje rekurentna ili je već prešla u distimiju.

Na tom putu verovatno nije bio svestan, ili jeste, da je San Marko poslednje mesto u kom bi trebalo da gradi budućnost porodice. Sinovima i voljenoj Marizi želeo je da pruži sve, ali je uspeo jako malo u seocetu premalom za legendu Rima i preudaljenom za čoveka kod kog je veoma brzo ustanovljena klinička depresija.

Kao što je znao u koju će stranu krenuti Grobelar, ali ne i šta će potom biti, Agostini je bio dovoljno inteligentan da prepozna da su fudbal i druženje sa decom jedini mogući izlaz iz mraka. Bio je blizu da otvori školicu, nekolicini saigrača je već najavio da će mu biti gosti na otvaranju (čitaj: nove etape svog života), ali kao ni '84. na "Olimpiku" nije mogao da pretpostavi šta će biti posle.

U kratkom periodu saznao je da su lokalne vlasti odbile zahtev za pozajmicom, koja mu je bila neophodna da završi prostorije kluba pored odveć pokošenih i iscrtanih terena, "La Repubblica" je objavila da je za novog direktora Rome postavljen Luiđi Anjolin, penzionisani fudbalski sudija sporne reputacije, a Mariza ukazivala na potrebu da se nešto novca odvoji za školovanje Luke i Đanmarka koje se približavalo.

Policija je oproštajno pismo našla u unutrašnjem džepu plave jakne u kojoj se tog dana vratio kući, a njegovo telo u lokvi krvi na terasi koja je gledala prema Siciliji. Pre nego što je pucao u uveliko slomljeno srce jednog Romaniste, Ago je napisao:

"Ne vidim svetlo na kraju tunela, ali vas beskrajno volim, Mariza. Tebe i dečake".

Bio je 30. maj 1994. godine.

Izvor: mondo.rs

Komentari / 0

Ostavite komentar