Mladi ne znaju o 9. martu ništa

Danas se navršava 27 godina od devetomartovskih demonstracija u Beogradu. Lider SPO Vuk Drašković kaže da mladi danas o tome gotovo da ne znaju ništa.

Srbija 09.03.2018 | 11:14 Kao i 5. oktobar 2000, i devetomartovske demonstracije iz 1991. godine ostale su samo tiha uspomena.

Deveti mart postao je simbol borbe i građanskog otpora, a Drašković, čiji je SPO čuvene demonstracije i organizovao, navodi da se 9. mart danas prekriva zaboravom i neistinama.

"Toga dana u Beogradu smo demonstrirali protiv 'medijskih bastilja' koje su mržnjom i neistinama trovale milione ljudi i činili ih slepim da vide kud to Srbiju i ceo srpski narod u tadašnjoj Jugoslaviji vode predsednik Srbije, njegova partija, komunistički generali, udbaši, mafijaši i mnogi još koji su sebe nazivali elitom nacije. Na nas je, zbog toga, udarila sva policijska sila, a uveče i armijski tenkovi", seća se Drašković. 

Prema njegovim rečima, "9. mart trajao je skoro celu deceniju i mnogi su izgubili i život u toj borbi". 

"Zločin na Ibarskoj magistrali, likvidacije Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, Peđe Starčevića, Nebojše Simeunovića i desetina njih još, trajna su svedočanstva o državnom terorizmu", naveo je Drašković u izjavi. 

O 9. martu se govori sve manje, mladi o tome danas gotovo da ništa i ne znaju, a Drašković kaže da se “piše lažna istorija o zbivanjima tragičnih devedesetih godina“. 

Demonstracije 9. marta su na ulice izvele oko 100.000 ljudi, po gradu je razmešteno više od 10.000 policajaca, a beogradski asfalt su gazili i vojni tenkovi. Žestoki sukobi su odneli dva života, a deveti mart se "prelio" u "plišanu revoluciju" i doneo prve pobede protiv Slobodana Miloševića. 

Ipak, za rušenje njegovog režima nije bilo snage i bilo je potrebno još skoro celih deset godina. 

Izlazak građana na ulice organizovao je Srpski pokret obnove, čiji je lider Vuk Drašković 16. februara 1991. proglasom pozvao na demonstracije "9. marta, tačno u podne, na Trgu republike" zbog huškačkog izveštavanja TV Beograd, koja je tada prvi put prozvana TV Bastiljom.




Direktan povod za poziv da "TV Bastilja mora pasti" bio je državni komentar koji je pročitao urednik Slavko Budihna, u kome se navodi da SPO sarađuje sa proustaškim i profašističkim režimom u Hrvatskoj, "što je suprotno vitalnim, istorijskim interesima srpskog naroda".

Glavni zahtevi demonstracija bili su smene direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika - Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova.Miloševićev režim nije želeo da dozvoli demonstracije, pa je policija blokirala prilaze Trgu i od jutra počela da potiskuje demonstrante, koristeći palice, suzavac i vodene topove.

Lideri opozicije su se pred naletom policije sklonili u Narodno pozorište, a sa terase tog zdanja Drašković je demonstrantima izdao komandu "Juriš!"

Tada su počeli žestoki, višečasovni sukobi na ulicama Beograda.

U haosu su poginuli maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Milinović je kod "Londona" pogođen iz vatrenog oružja kada je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada sa visine od pet metara kod "Beograđanke".

Centar grada bio je opustošen, a u sukobima demonstranata i policije je povređeno je 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi, među kojima i Drašković.

Tog dana je policija nasilno zabranila rad Radija B92 i cenzurisala Televiziju Studio B. Miloševićev zahtev za zabranu zbog "pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti" sproveo je ministar policije Radmilo Bogdanović.

Uveče su ulice bile potpuno puste, policija je tokom noći hapsila na desetine demonstranata, a "mir" su čuvali tenkovi, koje je režim izveo na ulice u večernjim časovima."Deveti mart" ipak nije završen te noći.



Studenti su se organizovali i 10. marta su se okupili na Terazijskom platou gde su uz podršku građana pored ostavki čelnika i urednika državne televizije, zatražili i ostavku ministra policije, oslobađanje svih uhapšenih i omogućavanje rada B92 i Studija B.

Dan kasnije, na Ušću je SPS organizovao kontra-miting sa kog je funkcioner te stranke Dušan Matković pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije". Studenti su tokom mitinga nazivani "ustašama" i "huliganima".

Tada je brojnim podelama u društvu dodata još jedna - "roditelji na Ušću, deca na Terazijama".

Studenti su nastavili sa danonoćnim protestima i svojom "plišanom revolucijom" sve do 14. marta, kada su svi njihovi zahtevi prihvaćeni.

Usvojene su ostavke Mitevića i Bogdanovića, smenjeni su urednici TV Beograd, B92 i Studio B su nastavili sa radom, a oslobođeni su svi uhapšeni.

Na kraju vredi podsetiti i na reči Dragane Milojević Srdić, jednog od devetomartovskih simbola, čija je slika kako prkosi vodenom topu sa uzdignuta tri prsta obišla svet:

"Danas gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost."

(B92)