Ispovest: Izvini Bože, zgrešio sam...!
Životna ispovest Lorenca Insinjea. O počecima u svetu fudbala, o Ronaldu i prvim kopačkama, Maradoni i kralju, Zdenjeku Zemanu i cigarama, Napulju i porodici. . .
Fudbal 20.02.2018 | 23:30
Ali to je samo najnoviji san. A o svima onima koji su ga doveli ovde govori u svojoj priči. Zanimljivog početka.
“Pre no što uopšte počne, moram da se izvinim Bogu. A kad kažem Bog, mislim D10S. Gospodin Maradona. Takođe, želim da se izvinim svom ocu. Zgrešio sam”.
Klupko je počelo da se odmotava…
“Imao sam osam godina. Možda to i nije greh za većinu, ali ako odrastaš u Napulju sigurno jeste. Tek sam počeo da igram za jednu školu fudbala u mom kraju i zaista sam želeo prave kopačke. Nije ni trebalo da ih imam, bio sam previše mlad, previše nizak. Kratki! Ali želeo sam da igram po svaku cenu. Pa sam plakao pored terena dok je moj stariji brat igrao. Čoveče, koliko sam dramio. Bacao sam se po zemlji kao da umirem. Sve dok me nisu pustili. Valjda su hteli da umukne. Onda su na red došle kopačke”.
Dva problema su iskrsla.
“Prvo, moja porodica je bila skromnog porekla. Fratamađore, kraj u kome sam odrastao, u to vreme tamo nije bilo ničega. Nikakvog poslao. Moji nisu imali novca. Drugo, ja sam želeo baš određene kopačke. Ronaldove. Kopačke genija. Sećate ih se? Srebrne, sa plavo-žutom trakom. Ronaldo je igrao sa njima na Mundijalu 1998. Druge nisu dolazile u obzir. ‘Tata, tata, tata… Molim te Ronaldove kopačke’. Ceo dan. Svaki dan. Verovatno je hteo da me ubije. Jer mojo tac je mogao da priča samo o Maradoni. Odrastao sam na legendama o njemu. Svuda na svetu je bio legenda. Ali u Napulju? Bog! I onda je otac hteo da mu kupi obične crne kopačke, kakve je nosio Maradona. Ali ja sam rekao: ‘Ne razumeš. Ronaldo je najveći’. Izvini, tata. Izvini, Dijego”.
A kad ih je konačno dobio…
“To sećanje će zauvek ostati sa mnom. Kad mi otac predaje kutiju. Najlepši poklon koji sam dobio. Smešno je, ali sad kad sam profesionalni fudbaler, dobijaš toliko kopački da to izgubi smisao. Ali te kopačke? Vau! Ne šalim se. Čistio sam ih svaki dan. Znao sam i koliko se otac žrtvovao za njih. Dugo sam ih nosio, već su prestali da ih prodaju. Kad su se raspale, plakao sam. Ridao”.
Tek kasnije su došle probe u klubovima. Oduvek je sanjao Napolijev dres, ali nije išlo baš tako lako. Bio je na probama u Interu, Napoliju, Torinu…
“Uvek su mi govorili istu stvar. Dobar je malo, ali kratak je. Kad su mi sa 14 godina to rekli i u Torinu rekao sam familiji da hoću da prekinem. Beskoristan sam. Tehniku, brzinu, snagu, sve to možeš da popraviš. Ali visina? Ne možeš tu ništa. Svako jutro sam se budio nadajući se da sam porastao preko noći. I kad sam rešio da prestanem, otac me je pitao: ‘U redu, a šta ćeš onda da radiš’. I stvaro, šta da radim? Nastavio sam da igram”.
Sledeće godine Napoli je konačno zvao,
“Mislio sam: ‘Dođavola, samo jedan meč da odigram za prvi tim i mogu srećan da umrem… Kad sam na kraju i dočekao debi 2010. godine, igrali smo na gostovanju kod Livorna. Kad sam se vratio, otac me je pokupio na aerodromu, pitao sam: ‘Je l me čeka neko u komšiliku?’ Rekao je: ‘O, ne, ne. Već je kasno. Svi su ponosni, ali morali su krevet’. Nisam mogao da verujem. Naravno, kad smo stigli ceo kraj me je čekao na ulicama. Pevali su, palili baklje. Dobio sam i tortu. Najbolje je bilo kad sam video majčino lice, jer je ona luđa za fudbalom nego svi mi muški. Dolazio sam kući i zaticao je kako gleda reprize Napolijevih utakmica. Urlala je na televizor. Napoli je u našoj krvi. Sve dugujemo ovom klubu”.
Bilo je i teških trenutaka. Dve godine je proveo na pozajmicama. Prvo u Fođi u Seriji C, pa u Peskari u Seriji B. Kod nama u Srbiji dobro poznatog lika - Zdenjeka Zemana.
“Kakav tip. Mnogo je tražio od nas, ali je bio i zanimljiv. Kao lik iz nekog starog filmna. Svakog jutra smo dolazili kod njega u kancelariju, morali smo da se merimo na nekoj staroj, metalnoj vagi. Toliko je pušio da je unutra bilo kao u dimnjaku. Nisi mogao da dišeš. Kao da si u Milanu. Jednom sam mu rekao: ‘Mister, da li biste možda mogli da ugasite cigaru kad uđemo?’. Razmislio je sekund, uzeo dim i rekao: ‘Možeš da izađeš’. Obožavao sam ga. Zaista je verovao u mene. Te godine sam postigao 18 golova, onda me je odveo u Peskaru, dao sam još 19. Morao sam. Jer između te dve sezone upoznao sam ženu, Dženi. A ako znate nešto o jugu Italije znate je njeni sigurno ne bi pustili da ide sa mnom u Peskaru. Nema šanse. Pa sam morao da se vratim u Napulj, da se u Peskari izborim za tu privilegiju. Dupli motiv”.
U Napulju ga je sačekao Valter Macari. Prvi gol protiv Parme, tek pošto je čuo da je Dženi prvi put zatrudnela. Od tada je prošlo šest godina. Lorenco je i dalje opčinje Napolijem.
“Čujem da ljudi pričaju loše o Napulju, ali to je samo zato što ne poznaju grad. Za mene, najbolji grad na svetu. A ako mi ne verujete, samo pogledajte moje saigrače. Koliko njih je odlučilo da ostane odve umesto da ode u veće klubove. Pojedinci su tu po tri ili četiri godine, naš kapiten Marek Hamšik čak 11. Bilo koga pitajte zašto? Svi će reći: ‘Volim grad, volim život ovde, volim navijače’. I Bog voli ovaj grad. A kad kažem Bog, naravno da mislim na Maradonu. I svaki put kad izađem na terenu naježim se. Jer ovde je igrao najveći na svetu. Ovde je igrao Maradona. Gospodine Ronaldo, bili ste mi inspiracija. Ali ja sam Napolitanac, a kralj može da bude samo jedan. Njegovo ime je Dijego”.
Izvor: mozzartsport
FOTO: Action Images
Komentari / 0
Ostavite komentar