Intervju - Šterbik: Šta fali Srbiji? Jedan Španac!

"Pa, setite se kako je Srbija živnula čim je došao Ljuba Vraneš", istakao je najbolji igrač finala Evropskog prvenstva.

  • Sport
  • Ostali sportovi


Arpad Šterbik je najbolji dokaz da su golmani kao vino, što stariji, to bolji. I baš on je bio heroj reprezentacije Španije na putu ka zlatu na Evropskom prvenstu, na kojem je nastupio kao džoker zamenivši u polufinalu i finalu povređenog Gonzala Pereza de Vargasa. Spustio je Šterbik roletnu na gol, zastrašio Francuze I Šveđane i dokazao da sa 38 godina može da izađe svakome na crtu.

“Kada su me zvali, rekao sam da verujem da mogu donekle da pomognem. Dosta dobro je ispalo na kraju (ha-ha). Bilo je i jedno prethodno prvenstvo na koje su me takođe naknadno zvali, a čak nije bilo povreda, pa sam odbio. Ovaj put sam bio na širem spisku, pa je bilo logično da se odazovem”, rekao je Šterbik na početku razgovora za MOZZART Sport.

Ipak, ne želi iskusni čuvar mreže da preuveličava sopstvene zasluge, mada su ga mediji u Španiji označili kao ključnog čoveka.

“Verujem da bi Furija osvojila tituli i da nisam igrao. Ova dva momka su stvarno dobro branila, bili su svakako među najboljim golmanima na šampionatu”.

Osvrnuo se Šterbik na ceo tok šampionata i istakao da je Crvena Furija igrala manje više dobro na većini utakmica.

“Španija je imala jednu lošu utakmicu i to protiv Danske, a posle je izgubila od Slovenije kada to nije ništa značilo. Polufinale sa moćnim Francuzima, mada su njih mučile povrede i nisu bili kompletni. Ipak, znali su su svi od ranije da Španija ume da igra sa Francuskom. Uostalom, znali su to i Francuzi (haha)”.

Kaže 38-godišnji golman rođen u Senti da su mu se baš poklopile sve kockice u dva najvažnija meča na šampionatu.

“Možda je malo i sreća bila na mojoj strani, nije baš lako upasti bez treninga. Za jedno Evropsko prvenstvo ipak moraš da se pripremiš”.

Šterbik smatra i da je prvenstvo bilo prilično ujednačeno i da su neke selekcije neočekivano ostale bez polufinala.

“Šveđani su iznenadili. Svi su očekivali Hrvate i Norvežane u završnici, pa i Nemce. Bilo je dosta ekipa sličnog kvaliteta. Mnogo je bilo problema sa povredama, Lazarov kod Makedonaca, Borozan u Crnoj Gori, pa su i Slovenci imali neke koji su odsustvovali”.

Prema njegovim rečima, nastup Srbije nije bio tako bled kao što deluje na prvi pogled, a bilo je to još neočekivano dobrih ekipa.

“Česi su me iznenadili kao ekipa, Makedonci su igrali dobar rukomet, ali se onda povredio Kira, a oni nemaju bazu od 30 igrača kao na primer Nemačka. Srbija je protiv Švedske odigrala dobar meč, protiv Islanda je gubila pa se vratila. Bio je i kvalitetan početak duela sa Hrvatskom. Nije to baš bilo tako loše ko što je ispalo na kraju”.

A zašto deluje da Srbija forsira zastareli stil rukometa, bez igre po krilima i “brzog centra” koji kao da se u ovdašnjem rukometu smatra za jeres?

“Srbiji bi bilo super da je dovela stranca. Da proba da promeni nešto. Svaka promena uvodi neke novine. Znam da je bilo priče sa Špancima, sa Gonzalesom, pa i Kadenasom. Pa, setite se kako je Srbija živnula čim je došao Ljuba Vraneš”.

Drugi veliki problem, prema Šterbikovim rečima predstavljaju nedostatak novca i prave konkurencije.

“Klubovi ne mogu da zadrže igrače. Deca hoće da napreduju, da se bore po Evropi i to je normalno. Koliko ozbiljnih klubova ima u Srbiji? Manje više, verovatno samo Vojvodina, tu se i Pančevo nešto bori. Ne pratim mnogo Partizan i Zvezdu, a ne treba zaboraviti da tamo ima fudbalskih, košarkaških sekcija koje su popularnije od rukometa”.

Mnogi su Šterbika kritikovali zbog toga što je posle dresa Jugoslavije i SCG, odlučio da zaigra za Španiju. Ali, to nije uticalo na ono po čemu pamti dana provede u plavom dresu.

“Srećan sam što sam igrao za Jugoslaviju, stekao sam dobre prijatelje, imao odlične saigrače. Imali smo i neke rezultate, osvojili smo svetsku bronzu”.

Šta je to što Španiju svrstava među rukometne velesile koje maltene na svakom velikom takmičenju osvoje medalju, a klubovi dominiraju u Evropi.

“Španska igra je totalno drugačija od ostalih. Nemaju igrače kao što su Karabatić ili Jiha. Španci su sitniji, moraju taktički da budu spremni. Kad nemaš dvometraše koji znaju da šutnu i dajuu gol sa 10 metara, moraš da igraš taktički. Španci su tehnički dosta dobri, to je neka vrsta rukometne tiki-take. Iako su selekcije poput Francuske, Danske i Hrvatske verovatno kvalitetnije, to nije sprečilo Špance da prethodnih godina osvajaju medalje”.

Suvo zlato španskog rukometa su, to ističe i Šterbik, velika i trofejna trenerska imena.

“Rivera je osvojio Aziju sa Katarom, Đerona je bio najbolji sa Tunisom u Africi. Sada je i Ribera trijumfovao sa Furijom. Pritom, poslednje tri Lige šampiona su osvajali španski stručnjaci - Raul Gonzales sa Vardarom, Kjelce sa Dušebajevom i Paskval sa Barselonom”.

I još jedan veoma važan segment španskog uspeha:

“Čini mi se da je španski sistem najviše baziran na onome što su radili Huan Karlos Pastor i Valjadolid godinama. Dosta reprezentativaca je igralo zajedno u jednom ili nekoliko sličnih sistema. Zato i imaju uspehe na velikim takmičenjima”.

Pastor je, inače vodio ekipu Valjadolida čak 18 sezona, a bio je selektor Španije u periodu od 2004. do 2008. godine.

Šterbik je sa selekcijom Jugoslavije osvojio dve svetske bronze, a sa Španijom pored evropske, ima i svetsku titulu iz 2005. godine. Od najsjajnijih odličja mu nedostaje samo ono sa Olimpijskih igara.

“Ne razmišljam više o tome. Ja sam u Londonu 2012. živeo za to zlato, ali smo sve već u osmini finala ukrstili sa Francuzima. Vodili smo celu utakmicu, oni su prvi put poveli tek u poslednjem minutu. Izgubili smo taj meč, a meni se svet mi se srušio”.

Iako zvuči neverovatno kada dolazi od čoveka koji je četiri puta bio prvak Evrope, Šterbik kaže da žali zbog mnogih poraza.

“Žao mi je svakog izgubljenog finala, svake titule. Bilo je i pozitivnih i negativnih stvari. Svaki taj poraz boli. Osvojio sam četiri Lige šampiona, ali koliko je bilo Fajnal forova i finala. Ako pogledate to, onda procenat i nije tako dobar”.

Iskusni golman dodaje i da nije imao mnogo vremena da slavi evropsko zlato. Jedan razlog su klupske obaveze.

“Bilo je lepo, ali sam brzo morao da zaboravim jer su me čekale dve utakmice SEHA lige. Moraš odmah da promeniš čip u glavi. Ipak, i dalje svi pričaju o tome, pa i ovde u celoj Makedoniji”.

A drugi su i godine, jer ipak sa 38 godina, ritam kakav imaju neki mlađi saigrači ne bi mogao da se izdrži.

“Nisam išao u Španiju da slavim. Vratio sam se u Skoplje, u sredu smo išli za Brest, a onda nas je čekao i meč sa Prahovom. Kaneljas se recimo vratio u Španiju, pa je došao u noći između utorka i srede, pa je posle samo nekoliko sati morao na put”.

I sa Vardarom je Šterbik osvojio titulu prvaka Evrope i to prošle sezone. Neke je taj uspeh iznenadio, ali on je posledica sistemskog rada u skopskom klubu.

“Nisam mislio da ću ovde da završim, ali stigao je poziv bivšeg trenera, pa mi se dopao u plan vlasnika, cilj je bio Fajnal for, a mi smo otišli korak dalje i osvojili Ligu šampiona. Imam još godinu dve da igram. Iz Vardara idem u Vesprem i ne razmišljam dalje od toga u ovom trenutku. Moraću tamo opet da osvojim neki trofej”.

Posle dve decenije igračke karijere o kakvoj mnogi mogu samo da sanjaju, Šterbik navodi da mu je teško da izdvoji rivala koji mu je bio najteži.

“Nemam strah od protivnika, ali ga poštujem. Cenim sve velike igrače, jer oni tebe čine još većim i boljim”.

Kaže da ga ne privlači trenerski posao po završetku igračke karijere.

“Ne zanima me trenerski posao, godinama već stalno putujemo tamo, vamo. Svaki dan neke obaveze, menjaš zemlje. Nije mi to više tako privlačno. Hoću da živim za porodicu”, zaključio je Šterbik.

Izvor: mozzartsport

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Aleksandar Kamenjašević 2018.
Sva prava zadržana.