Priča: Enfild, trinaest godina kasnije...
Taj broj može komotno da se stavi na grb Liverpula umesto onog 1892, ma može da prekrije čitavu onu mitsku pticu koja bi, da nije u obrubljenom kavezu, verovatno katkad i sama poželela da prhne na jug i okani se svoje zle sudbine.
Fudbal 06.12.2017 | 18:45
Plesao je, kao da je klinac u onoj svojoj faveli u Resifeu, gde će izgubiti zube od loše hrane i gde će mu se kolena od raznih dečjih bolesti iskriviti taman toliko da postane neuhvatljiv za protivničke odbrane i da iscrtaju savršenu putanju kojom će lopte završavati iza leđa golmana nakon slobodnih udaraca – njegova tibia vara će proraditi i u 26. minutu, i Kirkland će opsovati na poljskom, to ga je naučio Jerži Dudek, jer ništa kao slovenske psovke ne može da opiše frustraciju – plesao je kao da je klinac, a ne 32-godišnjak sa karijerom u silaznoj putanji, taj momak Rivaldo Vitor Borba Fereira (nekada smo ga zazivali u vlažnim snovima, prošlo je toliko vremena pre nego što smo izgovorili čitavo njegovo ime, mada ko zna, možda taj još igra i još daje golove, jer šta bi drugo Rivaldo Vitor Borba Fereira mogao da radi u životu?), i sve je mirisalo na katastrofu.
Pa čujte, sa tim skrpljenim timom Rafaela Beniteza nije ni moglo da bude drugačije nego da se čitavih devedeset minuta držiš zubima za vazduh, ko onaj ludi akrobata, slava mu i milost; jeste se očekivalo, jer fudbalski navijači uvek očekuju čudo, da bude bolje nego što je bilo, posebno u Premijer ligi, ali pobogu, na Enfild, na još jednu od tih mitskih noći ustanovljenih još pre Sent Etjena, te večeri protiv crveno-bele opozicije iz pravoslavne zemlje, istrčali su Đimi Traore, Antonio Njunes, roviti – a kad on nije bio rovit? – Hari Kjuel i spuštena glava Milana Baroša, dok su kao zapete puške sa klupe svoju šansu dočekali aduti, redom, Floran Sinama-Pongol, Nil Melor i notorni Hosemi...
A ipak, jurila su se tri gola protiv Olimpijakosa, samo tri gola su obezbeđivala naredni krug takmičenja i osminu finala na proleće, svega tri gola, mislili smo, napraviće razliku i dokazati svima, a posebno nama – držaću se tog “mi” čak i ako sam utakmicu gledao na najmanjem televizijskom ekranu koji možete da zamislite, u studentskom stanu kojem je nedostajalo mnogo čega, a najviše stolica, pa ću drugo poluvreme presedeti na podu, u naručju flaše najjeftinije domaće vodke, što će dugi niz godina biti skroz pogrešni i nimalo probitačni sujeverni ritual – da Liverpul jeste i može ponovo da bude veliki.
Jesmo li verovali? Lagao bih kada bih rekao da se sećam; postoji sijaset psiholoških studija da ljudi generalno izbegavaju, tako nam je naštelovan mozak, da pamte loše stvari koje su se desile na putu do neke dobre stvari – banalizujmo, setite se svog poslednjeg letovanja, pamtite svako pijanstvo i svaki flertujući pogled neke suncem opaljene strankinje, a uopšte ne možete u pamet da dozovete da li je autobus kasnio, da li su avion obuzele turbulencije, da li ste imali tu nesreću da sednete u voz i putujete milion sati do prvog reskog mirisa soli i bluda u vazduhu – tako ja ne znam, stvarno ne znam kako sam se osećao u 26. minutu kada ta kifla tera Kirklanda da progovori jezik koji ne zna, ni na poluvremenu kada je 0:1 i od svih štihova na svetu, iz tog špila, da nas sve spase, ispada čudo od francuskog deteta (sarkazam je uključen u cenu) Floran Sinama-Pongol...
Pretpostavljam da sam bio previše tužan da bih bio besan, i obrnuto, ali stvarno ne bih mogao da se zakunem...
Ta generalna proba za Istanbul – da nam je neko to šapnuo, pa da nam bude lakše i tada i u maju! – išla je protivno zakonima logike.
U kom je univerzumu, ne znaju to garant ni “Rik & Morti”, normalno da gol za 2:1 postigne udruženi zločinački poduhvat Sinama-Pongola, Antonija Nunjesa i netom u igru ušlog Nila Melora (pamtićemo i njegov pogodak protiv Arsenala, zapravo!)? Ali Enfild u tom trenutku veruje, možda verujemo i svi mi koji grlimo flašu žestine u svim studentskim stanovima ovoga sveta, veruje se jer je apsurdno i veruje se jer se već događalo.
Eh, jedina zapravo dobra stvar kod navijanja za velike posrnule klubove jeste što uvek imate precedent u istoriji, pa kad vam dolazi Olimpijakos, ili vam dolazi Keln, vi se možete pozvati s jednakom verovatnoćom uspeha i na trijumfe i na poraze iz dalje prošlosti.
Neće vam zbog tog pametovanja uvek biti lakše, naravno, ali ko vas još pita i kome ste više bitni, kada svetla na stadionu krenu polako da se gase?
Nećemo opisivati taj treći gol, ko ga se seća i ko ga je video, gde god da je video, on se i dalje druži s njim u snovima i posebno u onoj kratkoj sumaglici kada tek otvorite oči i pitate se gde ste, a onda vam se od uha do uha razapne osmeh i umesto bljutavog sezonskog muzičkog hita kroz glavu prođe refren “You beauty! What a hit son, what a hit!”, u panteonu mojih umirujućih misli, koje pomažu kod stresa i hiperventiliranja i problema na poslu i s devojkom i s porodicom i onih stvari koje ne smete nikom ni da kažete, taj šut 24-godišnjeg kapitena je negde sa dvostrukom Dudekovom odbranom u Istanbulu, sa trojkama Saše Đorđevića ili sa jednim zagrcnutim “Mihajlović u sredinu...”.
Ali bilo je. I posle je ono bilo, tamo sa Milanom, jer nije moglo da ne bude.
Gospode, zar je prošlo trinaest godina? Skoro u dan, 8. decembra 2004, na Enfild je došao crveno-beli klub iz pravoslavne zemlje – neki bi rekli “bratski”, no mi nešto iskusniji samo ćemo frknuti na taj epitet – i Liverpul je morao da pobedi.
Gde smo danas, posle trinaest godina, kada na Enfild dolazi crveno-beli klub iz pravoslavne zemlje, Spartak stiže sa ruske zime da nas opet šokira kao nekada Rivaldo – evo, guglao sam i nadao se da je neki Brazilac povređen, jer šta ako u Luiza Adrijana ili u meni nepoznatog Pedra Roču uđe duh Rivalda, šta ćemo onda? – i briga me što pišete da je bod dovoljan, jer nikad bod nije dovoljan.
Samo, je li nam preostalo dovoljno optimizma kao pre trinaest godina, ili nam je, mic po mic, zagrižaj po zagrižaj, tih trinaest godina pojelo nadu da će ikada biti bolje?
Okej, nemamo više Đimija Traorea, ali tu će sigurno biti Alberto Moreno da izgleda kao bambi na prvom snegu, i Dejan Lovren da pokaže vrhunsku fudbalsku inteligenciju, samo ne za centralnog defanzivca, i još tih nekoliko vajnalduma spremnih da odigraju nimalo zahtevnu rolu Harija Kjuela u crvenom dresu.
Nije to bio isključivo dečački optimizam, niti alkohol u tvojoj krvi, niti to što si imao 22 godine – jbt, nekad si imao 22 godine! – naprotiv, čak je u toj veri da mora svanuti, da će se pobediti Olimpijakos pa da posle, na proleće, može svašta da bude, bilo mnogo više racionalnog; dobro, i fudbal je bio drugačiji, nekako pošteniji, bila je to tek početna era današnjih čelsija i sitija i pesežeova, pa se moglo desiti da se neko ko u startnoj postavi ima Antonija Nunjesa provuče sve do same završnice Lige šampiona, a tamo ćemo videti...
Ko bi danas mogao da stavi pare na Klopov tim? Ma čak i na to da će večeras lako uraditi ono što treba da urade, a kamoli da mogu išta više, koliko god se matorci kleli u volšebnost “evropskih noći na Enfildu, još od Sent Etjena...”?
Zamenili smo Samija Hipiju za Ragnara Klavana, zamenili smo svoje velike snove za prosjačenje pokoje pobedice koja će nam omogućiti da dočekamo naredni vikend ili, još bolje, Narednu Sezonu – kod Liverpula je uvek ubedljivo najbolja ta Naredna Sezona, evo skoro tri decenije! – zamenili smo svoja vitka tela za nepristojne trbušine i svoja noćna ludovanja za kamčenje još jednog sata sna, zamenili smo trinaest godina za čir na želucu, samo Stivena Džerarda nismo zamenili, i opet ništa nismo naučili.
I ne treba nam – eto, opet se učitavam u tu prokletu armiju – čak ni žrtveno jagnje, ne treba nam ni pominjanje svih grešaka gazdi, pa grešaka Rafaela Beniteza, pa grešakaBrendana Rodžersa, pa grešaka Jirgena Klopa, iako su i slepi odavno iskomentarisali sve greške Nemca.
Izvor: mozzartsport
FOTO: Action images
Komentari / 0
Ostavite komentar