Vlado Čapljić se vratio: Partizan je moj klub!

Nekadašnji fudbaler Partizana i sarajevskog Željezničara Vlado Čapljić vratio se u klub iz Humske: "Partizan je moj klub, dao mi je sve". Sećate li se ONE epizode kada je skinuo gaće na terenu?

Fudbal 16.10.2017 | 23:00 Vlado Čapljić je jedan od onih fudbalera bivše Jugoslavije o kojima bi mogli da se pišu feljtoni. A i jesu pisani!

Vlado Čapljić, rođeni Sarajlija, koji je poput fudbalera u ondašnjoj Jugoslaviji bio na meti i Partizana i Crvene zvezde.

Tako je u u leto 1985. godine iz Željezničara u Partizana stigao Vlado Čapljić, a iz Sarajeva u Crvenu zvezdu Husref Musemić.

"Nismo smeli pre dvadeset osme iz zemlje. Zato je svaki poziv 'Velike četvorke' bio izazov ravan prelasku u Real", kaže Čapljić.

Hteo ga je i splitski Hajduk, kao i Crvena zvezda. Dragan Džajić ga je tada pozvao telefonom i rekao mu: "Budi sutra pored telefona tačno u 13 sati".

Čekao je do ponoći. Nije zazvonilo. 

Sutradan otvara novine i očima ne veruje: "Džajić izbacio Čapljića iz kancelarije kad je čuo koliko traži" (tada se pisalo 200.000 nemačkih maraka).

Diže ruke od Zvezde i stupa u kontakt sa Mocom Vukotićem: "Prekini sve pregovore i sebe već smatraj igračem Partizana". 

Od Partizana dobija stan na trajno korišćenje i sve što mu sleduje po propisima. U prostorijama Starog DIF-a potpisuje ugovor, iako kod sebe nema nikakav dokument. 

"Samo neka stavi paraf, lako ćemo za papire".

U Partizanu nisu želeli da im se ponovi slučaj sa Safetom Sušićem. "Pape" je potpisao, otišao na dva dana za Sarajevo i nikada se više nije vratio. Na greškama se uči. Predsednik Lončar ljubi Čapljića i tvrdi da je to Partizanov posao decenije. Dugo u Humsku nije došla zvezda prelaznog roka. Bivši bek crno-belih Borislav Đurović bio je zadužen da čuva Vladu kao oči u glavi. Nikome ne da ni pogledom da ga odmeri. Čapljić može u drugi klub samo preko njega mrtvog.

Kada je veče pre potpisivanja, video Vladimira Cvetkovića u "Klubu 42", malo je falilo da stavi lisice Čapljiću na ruke. Nije bilo potrebe. 

"Za 'Gajicu' me vežu najlepša sećanja. Njegova posvećenost i ljubav prema Partizanu nisu znali za granice. Noć pre potpisivanje ugovora, bio je sa mnom u sobi hotela ’Jugoslavija’. Nije trenuo. Sedeo je u fotelji u teget odelu i čitavu noć buljio u mene. Zato sam ja spavao za obojicu", u svom stilu pričao je Čapljić.

Za Čapljića je i vezana jedan od najzanimljivijih ili najopskurnijih detalja jugoslovenskog fudbala - kada je nasred utakmice protiv Vardara u Humskoj skinuo gaće i pokazao "muškost" protivničkom igraču.

Čapljić je u Partizanu igrao dve godine, radio je potom kao trener u raznim klubovima, a sada se vratio u Partizan, da bude koordinator mlađih selekcija i prvog tima.

Ovaj 55-godišnji Sarajlija je za Željezničar odigrao više od 200 utakmica. Debitovao je kada mu je bilo 16 godina, u remiju sa splitskim Hajdukom (2:2).

"Tada sam prvi put i upoznao Čiču Miljanića, koji je došao da vidi kako će neki klinac da čuva Ivicu Šurjaka. Odigrao sam dobro, tako je krenulo... Osim je seo na klupu Želje posle povratka iz Strazbura i u naš fudbal uneo nešto novo. Ovo što se i sada igra. Dakle, insistirao je na tehnici, posedu lopte. Imali smo slobodu u igri kada smo napadali, ali smo imali i ozbiljne zadatke u fazi odbrane", priča Čapljić u intervjuu "Večernjim novostima".

Čapljić je bio jedan od aktera čuvene utakmice Željezničar - Videoton 1985. godine u polufinalu Kupa UEFA.

"Taj duel nisu Mađari dobili već smo ga mi izgubili. U Sekešfehervaru su nas pobedili 3:1, na Grbavici smo vodili 2:0 i imali mnogo, ali baš mnogo šansi. Videoton nam gol nije ugrozio, Škrba je ostao bez ocene. Sa ove distance, jasno je da nam je nedostajalo međunarodno iskustvo, jer, umesto da mirno privedemo utakmicu kraju mi smo i dalje napadali. Emocije i euforija su nas koštali finala u Kupu UEFA sa Real Madridom, bili smo kažnjeni u 87. minutu".

Posle Željezničara, došao je u Partizan, a u ovom intervjuu kaže da je beogradski klub bio "veliki izazov" i da je "bez razmišljanja prihvatio poziv, odbivši ponude Čelika i Prištine koje su bile mnogo izdašnije". 

"Trener je bio Bjeković, Vukotić je još igrao, a za mene je bio zadužen Gajica Đurović, ljudina", dodaje Čapljić.

Istakao je da su mu godine u Partizanu bile prelepe.

"U Partizanu sam fudbalski napredovao, ali sam stekao i životno iskustvo. A nije bilo lako nositi crno-beli dres, pritisak je bio veliki, navijači su uvek hteli pobedu, tražili trofeje. Osvojili smo dve šampionske titule na sjajan način jer smo dobili sve velike derbije, sa Zvezdom, Dinamom, Hajdukom".

Ta jugoslovenska liga je zaista bila jaka. Evo prisećanja Čapljića:

"Maltene svaka utakmica je bila derbi, teško je bilo pobediti, na primer, Slobodu u Tuzli ili Olimpiju u Ljubljani. Svaki meč je bio na nož. Ipak, možda bih izdvojio derbi sa Crvenom zvezdom na stadionu JNA, pobedili smo 2:0, mislim da sam odigrao, ako tako nešto postoji, idealno".

Posle Partizana otišao je u zagrebački Dinamo. Razlog - nije se uklapao u viziju igre tadašnjeg trenera Partizana Fahrudina Jusufija:

"On me, jednostavno, nije me video u timu. Bio sam pod velikim pritiskom. Te godine mi je umro otac, a kada na sahranu nije došao baš niko iz kluba, shvatio sam sa da sam suvišan i da treba da odem. Teška srca sam se odlučio na taj korak, ali je to bilo jedino i najbolje rešenje".

U zagrebačkom Dinamu igrao je tri godine (više od 100 utakmica):

"Te 1988. Ćiro Blažević je tražio da dođem u Maksimir, imao sam i ponudu Vojvodine, ali sam se odlučio za 'modre'. Prezadovoljan sam bio u Zagrebu dok nisu došla ona luda vremena, kada je počelo da se gleda ko je koje nacionalnosti".

Posle Zagreba vratio se na Grbavicu, počeo je rat, da bi se Čapljić sa porodicom preselio u Beograd. Karijeru je završio u portugalskom drugoligašu Esposendeu, jer je želeo da se skloni - bilo gde.

Čapljić je jedno vreme radio u marketingu, a potom se posvetio karijeri trenera - do sada je vodio čak 12 klubova(!).

Boli ga i danas odnos koji je doživeo u svom Željezničaru, gde su ga stalno kritikovali, pa čak i pljuvali (bukvalno!).

"Otišao sam u Želju - ponosno. Ali sam posle samo 17 dana otišao, s tugom, razočaran. Za mene je bio izazov da se vratim, posle 30 godina, u klub u kojem sam prohodao. Dobili smo prve tri utakmice, ali otpor, pre svega navijača ali i medija, bio je stravičan. Ništa im nije valjalo, ni kako igramo, ni kako radim, sastavljam tim. Ćutao sam, trpeo kritike, a onda je posle poraza u Travniku sve eskaliralo. Izjavio sam tada da ne pobeđuje uvek bolji i doživeo mnogo neprijatnosti. Odelo mi je bilo ispljuvano, psovali su mi familiju, decu...", priča Čapljić i nastavlja:

"Navijači su zajedno sa delovima uprave smenili i tadašnjeg predsednika Gredića i mene. Šta da kažem osim da sam bio duboko pogođen, jer sam dete Grbavice i veći željovac od onih koji su me doveli i smenili... Čini mi se da neki ljudi smatraju da Željezničar postoji od devedesete. Promenilo se Sarajevo, struktura stanovništva pogotovo, mnogi su otišli, mnogi su došli".

Kaže da ode ponekad do Sarajeva, ali da se od njega otuđio i da se sada više oseća Beograđaninom.

Opet je u Partizanu:

"Došao sam u pravo vreme na pravo mesto, na poziv Ivice Ilijeva i Gorana Arnauta. Bila je to ponuda koja se ne odbija jer, Partizan je veliki i ambiciozan. I moj klub!".

Izvor: mondo.rs